Na peronu

– neobjavljeni Intervju br. 3, Ilustrovana politika, april 2012.

Nije prvi put da novinari urade intervju sa mnom i da on ne bude u potpunosti objavljen ili ne bude uopste objavljen. Intervju koji je uradila novinarka Ilustrovane politike po nalogu svog urednika, skacen je u formu koja je neprepoznatljiva i svedena na tri mala stupca. Neki drugi umetnik je dobio prostor od dve strane u ovom prestiznom listu. Ipak moj nevidljivi rad na ovom intervjuu, kao i na drugim mestima, trebalo bi da bude manje nevidljiv, i zato objavljujem ovaj tekst u celini, jer nacin na koji ja osecam da me drustvo tretira je kao da sam neki sporedan kolosek ili margina, a pozicija koja mi je dodeljena je pozicija cekanja na peronu.

ILUSTROVANA POLITIKA /  Vaša sedamnaesta samostalna izložba ”Zimske priče” u Galeriji ALT je otvorena poslednjeg dana zime. Kako je nastala ideja da se na jednom mestu okupe radovi devetnaest koautora?

Moj umetnički angažman je društveno generisan, i obeležen post-dišanovskom estetikom, duhom avangarde i relacionom estetikom.
Od 1997. radim umetničke radove u duhu relacione estetike, koji podrazumevaju kolektivno učešće publike u produkciji umetničkog rada, tako da ta ideja nije nova u mom radu, šta više, reklo bi se da je uobičajena.

Što se tiče projekta „Zimske priče“, moja ideja je jednostavna. Želim da podelim zadovoljstvo stvaranja sa ljudima, od kojih su neki umetnici a neki su ljubitelji umetnosti, ali ja želim da nas izjednačim u tom činu, bez obzira na reference koje neko ima, da učinim da umetnost pripada svima, da iz ličnog izađe u javni prostor.  Želim da deelitizujem umetnost, jer umetnos danas nije više estetska forma i ekskluzivno lukrativno dobro, već društveni događaj, komunikacija, saradnja. Kroz saradnju sa drugim ljudima, zapravo želim da pokrenem društveni dijalog, da pokažem  refleksije drugih ljudi, aktivnih ili latentnih umetnika, onih koji su potvrđeni u svom stvaralaštvu, jednako sa onima sa margine. Koristim svoju poziciju umetnika – kustosa, želim da afirmišem stvaralaštvo drugih.

Umetničkom projektu koji oživljava uspomene i nekadašnji socijalni status prethodio je slučajni pronalazak porodične opreme za skijanje kraj kontejnera u jednoj dorćolskoj ulici. Šta vas je inspirisalo da je zimske rekvizite simbolično premestite u galerijski prostor?

Budući da pripadaju registru odbačenih predmeta, pronađeni predmeti iz porodične ski opreme, nađeni kraj kontejnera, su neka vrsta urbane arheologije, i kao takvi, oni provociraju svoju potentnost, a mogu inspirisati ili evokacirati lične uspomene na prethodni, pred tranzicijski period kako mene kao umetnika, tako i ostalih učesnika projektai i  publike. I tu već imate relaciju prema prošlosti i mogućnost za pokretanje društvenog dijaloga ili pojedinačnog pamćenja. Budući da je ova izložba deo mog kustoskog projekta „Jedan dan van vremena“ sa kojim smo kao Galeriji ALT konkurisali za godišnji izlagački program kod Ministarstva kulture, informisanja i medijske kulture, i Gradskog Sekretarijata za kulturu, tema prošlosti i odnosa prema njoj je inkorporirana u program Galerije ALT za 2012. A ova odbačena ski oprema, čiji modni trend se već promenio, mogla bi da postane muzejski eksponat u „Muzeju Urbane Arheologije“, ili odbačenih stvari.

I.P.  Poznata ste vizuelna umetnica koja se u svojom radovima bavi društvenim i kulturnim fenomenima i navikama. Pre izložbe izveli ste simulaciju skijanja u jednom gradskom parku. Koliko vam je to pomoglo da zabeležite realne emocije na fotografijama koje su predstavljene na izložbi?

Sama činjenica da ste kao umetnik odabrali da izvedete simulaciju skijanja u gradskom parku, uvodi vas u vrlo paradoksalnu situaciju sa ambivalentnim emocijama. S jedne strane, imate „umetničku“ (veštačku) situaciju budući da tu akciju izvodite na neadekvatnoj površini, a samim tim i frustraciju, ali i zadovoljstvo samopotvrđivanja.  Na sličan način sam pristupila i projektu Recept za uspeh: „Kad porastem biću teniser“!, u kojem sam susrećući se sa mladim praktičarima tenisa kako igraju tenis na neadekvatnim površinama za to, na ulici, ispred zgrade itd., zapravo beležila njihove nade i očekivanja, kroz simulaciju „slave“. Koristeći se datim okolnostima kao potsticajem za stvaranje projekta, koji u sebi nosi kako emocije, tako i proces, u  dokumentaristički medij fotografije unosim realne želje i ambicije aktera fotografija, u ovom slučaju sebe. U sučeljavanju tog ličnog emotivnog naboja koji je amalgam osećaja apsurda i frustracije , kao objektivne datosti i ograničenja okoline, sa jedne strane, tako i sreće i vere u sopstvene sposobnosti i ličnu snagu, umetnik postaje „znak u prostoru“ urbanog ambijenta, koji je u poziciji da proizvodi dijalog sa javnošću, kako kroz konktretnu komunikaciju sa slučajnim prolaznicima , tako i sa umetničkom publikom, otvarajući tako prostor za učitavanje  značenja koja proizilaze iz neformalnog performativnog čina simulacije skijanja. To je ono što umetniku zapravo daje moć.
Takva pozicija, izvrtanja nemoći u moć, je vrlo karakteristična za veliki deo mojih radova, i ona je u funkciji samoodržanja i samopotvrđivanja, i lekovita je u ovom izrazito nepovoljnom ambijentu za umetničku profesiju. Ulazak u „ulogu“ u akciji (perfomansu) skijanja, u odbačenom i tuđem ski odelu i opremi koju sam našla, a koja, igrom slučaja odgovara mom trenuntnom garderobnom broju, smatram da ima višestruke implikacije, koje učestvuju zapravo u proizvođenju emocija, a koje su verujem, uspešno zabeležene, u naglašeno apsurdnom, noćnom terminu skijanja, zahvaljujući podršci članice udruženja građana KOD, čiji sam osnivač, grafičke umetnice bez posla, foto amatera Svetlane Šakić. Činjenica da se čin skijanja izvodi po mraku u gradskom parku, u likovnim smislu ide u korist proizvođenju fotografija na kojima je „šum u abijentu“ sveden na minimum, a likovni atributi su u funkciji umetničke koncepcije.

 I.P.  Pored spomenutih fotografija pretočenih u originalnu foto instalaciju, na izložbi su predstavljene i priče, pesme, porodične i turističke fotografije devetnest koautora. Koliko je interesovanje građana bilo za ovakav umetnički performans?

Mogu reći da sam bila iznenađena prilično malim interesovanjem građana, ali je kvalitet pristiglih radova i projekata, na zadovoljavajućem nivou a ima i izuzetnih umetničkih sadržaja. Ono što je interesantno, je da su neki radovi pristizali u poslednji čas, a jedna, vrlo dramatična priča je pristigla nekoliko dana nakon otvorene izložbe, u kojoj je devojka ispričala svoj san pred svoju prvu sezonu skijanja, 2003., u kojem je sanjala crvene skije. U toku svog prvog iskustva sa skijanjem, tog meseca, dogodilo se ubistvo premijera Đinđića. Od tada je Srbija na nizbrdici, kaže Sofija.
Bez obzira na muku u prikupljanju materijala drugih, koji su dobili status koautora, učestvujući u mom projektu, sve priče, pesme i fotografije koje sam sakupila, su divan dokument o saradnji, koju ja želim da razvijam, kako kroz profesionalne odnose, tako i na ličnom  planu. Volela bih da priredim knjigu sa svim našim materijalima.

I.P/Najmlađi učesnik je i vaš četvorogodišnji sin Vedran. Kako se on snašao iza fotografskog objektiva?

Vedran spontano koristi mnoga tehnološka pomagala još od druge godine, sada samostalno koristi računar za svoje potrebe, a fotoaparat sa digitalnom tehnologijom odavno nije enigma za njega. Čak voli da eksperimentiše, kadrira i zumira njemu interesantne stvari po kući, naročito zimi mu je to zanimacija. A da nije bilo njega, niko ne bi zabeležio situaciju metlanja snega ispred kuće, a on je to vrlo dobro kadrirao.

I.P./ Spomenuli ste da projekat ”Zimske priče” ima cilj da podstakne dijalog sa širom društvenom zajednicom. Koliko umetnost može da pokrene promene postojećih društvenih i kulturnih odnosa?

Kapitalizam neminovno, kako je ustrojen, donosi konkurenciju, takmičarski duh, ali i mnoge druge, negativne pojave. Nezrela društva, kao što je srpsko, koje nemaju ni definisan kulturni identitet, niti koncenzus oko istorijskog narativa. Društvo u kojem bahata politička borba znači borbu za ekonomsku moć i finansijski prestiž, u kojem se javni prostor privatizuje, plasira veliku količinu negativnih vrednosnih matrica, koje kod građana razvijaju psihopatološke osobine. Dugogodišnja izolacija, kako kulturna, tako i ekonomska, negativna selekcija i političko profiterstvo, učinile su od Srbije jedno vrlo nezdravo mesto, u kojem je solidarnost nestala, ljudskost se smatra budalaštinom, prijateljstva izumiru, a materijalizam i finasijski interesi upravljaju javnom sferom i privatnim relacijama, a ne postoji kontrola standarda, kako u ishrani, uslugama, obrazovanju, tako ni u kulturi, javnom sektoru … Sve to stvara nepoverenje, zatvaranje u sebe, depresiju, psihopatologiju. Ukoliko ste u kolektivu, nastojaćete da eliminišete one koji su vam „konkurencija“, ukoliko vodite neki biznis, moraćete da se udružite sa moćnima da biste opstali, i time ćete eliminisati konkurenciju i sve „male“, i napravićete monopol ili kartel. Umesto da se društvo zasniva na zadravoj konkurenciji i generisanju kvaliteta na osnovu ljudskih resursa, na osnovu čega bi se ljudi udruživali, ljudi se udaljavaju, vlada negativna selekcija, antagonizmi i razjedinjenost. Integrisani ste samo ako postoji uzajamni finasijski interes. Zajednički ciljevi i opšti društveni interesi su prazno mesto. To pokazuju i neuspele studentske demonstracije, u kojima grupice studenata nemaju snagu da promene stanje na univerzitetu, jer su studenti različitog staleškog porekla ili su izmanipulisani i dovedeni u stanje nefunkcionalne koletivnosti, bez solidarnosti …
Nosilac neke korenite društvne promene, u globalizovanom drušvu, ne može biti pojedinac, ukoliko on nema viziju i nije zapravo „mesindžer“ kolektiva koji zastupa interese zajedinice. Kako društveni ili politički reformator, tako i umetnik može govoriti jezikom kolektiva? Jedan od načina je medijacija tog „kolektivnog jezika“ kroz medij umetničke izložbe, ili kroz medij galerijskog programa.

Budući osnivač i programski urednik Galerije ALT (od 2009.), za 2012. sam kreirala godišnji izlagački program koji nosi naziv „Jedan dan van vremena“, čiji je jedan od ciljeva konstruktivan dijalog sa prošlošću, što nalazim značajnim za društvo nedovršene modenosti. Tek kroz ustanovljenje onoga što bi bio koncenzus o prošlosti, mislim da možemo da krenemo dalje u neke bitne društvene i političke promene. Mi bismo kao drušvo, morali da mapiramo kolektivne vrednosti zajednice, održivo sećanje, društveno prihvatljive obrasce i modele ponašanja koji nisu regresivni i koji vode ka razvoju solidarnosti. Ideja o kolektivnom učešću u mom projektu, je upravo bazirana na tome, i verujem da ću i u budućnosti razvijati saradnju i solidarnost, dokle god ne dođe do potrebnih društvenih promena, koje dolaze sporo, jer, na žalost, ovde mnogo veću vidljivost imaju estrada, sport ili politika. Prva stvar koju treba promeniti je da je društveni interes iznad individualnog. To znači, da ako je većini jednako dobro, i onim ambicioznijim pojedincima će biti još bolje. Nikad nije bilo obrnuto.

I.P./Kako je izgledala vaša lična borba za potvrdom umetničkog identiteta?
Ako je reč o borbi, ona ima dva fronta: unutrašnja borba, samopotvrđivanje kroz sopstveno stvaralaštvo i borba za integrisanje unutar umetničkog sistema, koja još uvek traje. Prva borba je beskompromisna i ona podrazumeva niz strategija i taktika za istrajavanje u ulozi umetnika bez obzira na materijalne frustracije. Dimenzije te borbe su da shvatiš da si sam u tome što radiš, i da moraš biti 7 u 1, ako hoćeš da opstaneš. Budući da zapravo umetnička scena ni ne postoji, a „umetniočki sistem“ je jedna velika improvizacija, vi kao tobož profesionalni umetnik, potpuno ste prepušteni sami sebi, počev od produkcije vašeg rada, preko promocije, popularizacije ili tržišta. Za dvadeset godina bavljenja umetničkim radom, moj rad još uvek nije ušao ni u kakve reprezentativne umetničke recenzije, muzejske postavke ili značajne publikacije o savremenoj umetnosti u Srbiji u poslednje dve decenije. Šta više, nije ni cirkulisao po kustoskim projektima po zemlji i inostranstvu, i za svako izlaganje, sam morla lično da se trudim. Da sam se kojim slučajem oslonila na „sudbinu“ ili „sreću“, „lična poznanstva“ i druge spoljne okolnosti, mislim da bih mogla da zaboravim da sam ikad bila umetnik, i večito bih bila na margini i nevidljiva. Verovatno zato što bi nekome ko bi trebalo da bude profesionalno zainteresovan za umetničku produkciju, neisplativo da nekog „anonimusa“ pozicionira, osim ako isti„stučnjak“ nema neki lični ili profesionalni interes. Izgleda, da je sve trgovina, pa i to da ćete biti obrađeni kroz umetničku kritiku.

Mislim da je za mladog čoveka, koji izađe sa fakulteta na kojem se ne uče veštine opstanaka na umetničkoj sceni, ceo naš tzv. Umetnički sistem, veliki šok. Pošto shvati, da nikome nije potreban, i da ako nešto hoće da uradi, da mora sve sam, mnogi se razočaraju i odustanu pošto izvagaju šta ulažu a šta dobijaju, ili su pak uporni fanaticci kao ja i bez obzira na skromnost nagrade i satisfakcija, nastavljaju dalje. Takvih ima vrlo malo. Meni je zapravo vrlo drago, da na meni niko nije zaradio, a zasluga je upravo u nefunkcionalnom sistemu. Meni moja neintegrisanost daje slobodu, da radim ono što smatram da je bitno i na način koji nije uslovljen umetničkim tržištem. Da biste opstali kao umetnik na našoj sceni, morate biti vrlo žilavi, posebno ako nemate situran status i stalne prihode. Ja verujem da mi veliki broj neaktivnih kolega zavidi na posvećenosti i produkciji, a neki mi se čak i dive na upornosti i istrajnosti. Osim navedenog, u umetnosti, uglavnom, kao i u mnogim drugim delatnostima, naša sredina koja je suštinski inferiorna i malograđanska, bolje će prihvatiti nekog ko se dokazao u inostranstvu, nego da podrži nekog, za čiju vrednost nije sigurna, jer je to nešto novo i „neprovereno“, još ako niko od reprezentativnih autoriteta umetničke kritike vas nije obradio u svojim analima, onda ste vrlo malo vidljivi. Ali, takva je sudbina umetnika u konzervativnoj sredini, oni su „neshvaćeni“. Zapravo, taj mit o „neshvaćenom „ umetniku, ovde je realnost. Sa druge strane, kulturni radnici i privreda vrlo lepo žive od umetnika, a verovatno se verovanje da „umetnik živi za svoj rad“, odomaćilo, pa je umetnik u ovom sistemu, u 90% slučajeva, prepušten sam sebi, i onome što nazivamo „srećom“.  Srećom, ja sam uspevala da dobijem podršku u sebi, svojoj okolini, i van sistema, od nekih ljudi u biznisu, koji su mi pomagali da uradim produkciju nekih svojih radova, a godinama su galerije iskorišćavale nas umetnike da zarađuju na nama, dok mnoge vam nisu dale ni katalog, a kamoli produkciju vaše izložbe.  Tek sam prošle godine, po prvi put u svojoj karijeri, dobila u našoj sredini sredstva za produkciju svog rada, i to zahvaljujući gospođi Ljiljani Tašić, iz Centra za grafiku, pri Fakultetu likovnih umetnosti, koja je sa mojim projektom „Politike nevidljivosti“ konkurisala kod Ministarstva za kulturu RS i taj projekat je odobren.  Što se tiče honorara, tek od nedavno Sekretarijat za kulturu isplaćuje neka simbolična sredstva umetnicima za nadoknadu za realizaciju projekata, i to samo u onim ustanovama koje imaju finasiranje od ove institucije.

I.P./Aktivni ste u nevladinom sektoru. Kakav je položaj umetnika u civilnom društvu?

Mislim da umetnik u civilnom društvu, govori jezikom kolektiva, ukoliko je društveno angažovan. Ukoliko mu civilni sektor služi kao platforma za marketing ili finansijski uspeh (iako je po definiciji „non profit“), onda je to nešto drugo, i zaista ima magova koji umeju da zarade ogromne pare, na dobrom marketingu svojih ideja … suštinski, u civilnom sektoru, ako ste lider organizacije, vi niste umetnik, vi ste organizator, menadžer, koordinator, aktivista, PR, distributer, medijator, izvođač … Ali, umetnk u civilnom sektoru je neko koga recimo ja kao autor projekta (projekt menadžer) angažujem da izvede neki projekat koji sam osmislila ili je on-ona predložio, i to je njemu „tezga“ … Pozicija umetnika u civilnom sektoru je u tome da on bude neka vrsta katalizatora za ideje koje komuniciraju sa potrebama zajednice. Tako sam ja npr. formirala galerijski program, kroz koji nastojim da uvedem određene profesionalne standarde u poslovanje, za koje smatram da je neophodno da se utvrde.Osim toga, koristim formu galerije, da češće, kroz druge govorim ono što mislim, i u šta verujem, ili da zastupam i promovišem nekog čiji mi se stavovi ili estetika dopadaju. Umetnik u civilnom sektoru, može mnogo više nego pojedinac.
Umetnici koji izlažu u mojoj galeriji, dobiju uglavnom sve ono što ja nisam kroz iskustvo sa većinom galerija: dobiju kustosku saradnju, moj autorski tekst za katalog, opremu i štampu kataloga, plakata i-ili pozivnica, PR promociju preko medija, sajta, društvenih mreža i koktel, a od nedavno i autorske tekstove mladih kritičara. Ja zapravo, na ovaj način, želim da dam svojim saradnicima, ono što sam ja u retko kojoj prilici imala sreću da dobijem, i da time trasiram standarde ponašanja i poslovanja u galerijskom sistemu.
Osim toga, umetnik ima moć da kreira i određenu kulturnu politiku. Tako ja npr. kreiram integraciju ugroženih grupa kroz kulturu i umetnost, kako kroz promotivno prodajne bazare rukotvorina inkluzivnog karaktera (najpoznatija od takvih naših manifestacija je „h.ART@fakt), tako i kroz uključivanje mojih saradnika sa tih bazara u programe edukacije za mlade (Kreativan dizajn) ili građanstvo u oblasti dizajna i dekoracije ( KOD Kreativno Edukativni Studioa – K.E.K.S. studio, u okviru kojeg imamo aktuelne uskršnje radionice u kojima deca čiji roditelji pohađaju kurs, mogu besplatno da učestvuju). Pomažem članovima svog udruženja u implementaciji njihovih veština, dobijaju potrebne treninge ili savete za pristup u edukaciji itd., organizujem razne promotivne platforme (bazari, događaji na kojima smo pozvani kao gosti da učestvujemo, poput Mikser Dizajn manifestaccija, Dizajner Meseca na našoj FB grupi Galerije ALT …). Na taj način im pomažem da se ekonomski osnaže a nastojim da svoja iskustva u različitim oblastima ingegrišem za razvoj socijalnog preduzetništva, pa članovima svog udruženja pomažem savetima, konkretnim predlozima ili poslovnim ponudama za unapređenje njihove vidljivosti ili ekonomskog poboljšanja.

Ono što je meni interesantno je da sam još devedesetih ukazivala na nepovoljan položaj umetnika u našem društvu. Nakon desetak godina, pojavljuju se mladi umetnici koji to opet reflektuju. Sada imamo već nezavisne kulturne organizacije u civilnom sektoru koje se udružuju i formiraju zajedničke platforme, a ono šta sam ja kao pojedinac ukazivala još krajem devedesetih dok je većina tih ili sl. organizacija dobijala donacije za svoje projekte i ćutala, bilo je nevidljivo, a danas je postalo opšta situacija. Da bi se dogodila neka promena u društvenoj ili kulturnoj klimi, potrebno je da veći broj aktera neke scene se suoči sa zajedničkim problemom. Zato je ekonomska kriza dobar okidač za solidarnost. Ukoliko postoji solidarnost, koja ne bi bila bazirana isključivo na materijalnim interesima, onda u tom društvu postoji mogućnost za društvenom ili kulturnom promenom. Na žalost, ja nisam naišla na formalnu podršku koja bi mene integrisala na pravi način u umetnički ili obrazovni sistem, pa sam ja formirala grupu koja integriše kreativce iz različitih oblasti, budući da je nama kao kulturnim radnicima, svima zajedničko, da smo marginalizovani, iako smo mi, u civilnom sektoru, pioniri u mnogo čem u ovoj sredini. Generalno, naša sredina je uvek zaostajala za „zapadom“, tako da će se koncept integracije kreativne industrije u realne društveno ekonomske tokove, sigurno razviti do 2020. (Beograd prestonica kulture), i da će se percepcija političkih elita i građana promeniti sa promenom trenda, pa će kultura, umetnost i kreativna industrija, biti tretirane kako i dolikuje, kao investicija, a ne kao trošak. Zapravo, shvatila sam, da se moja umetnička i moja aktivistička uloga prepliću, i da ja u obe situacije promovišem stvaralaštvo drugih, bilo kroz galerijski program savremene umetnosti, bilo kroz bazare rukotvorina, ili kroz edukaciju. Kada bismo u Srbiji svi naučili da afirmišemo „drugog“, mislim da bismo bili mnogo zdravija i srećnij sredina. To bi bila  uloga umetnika u civilnom sektor, da omogući razvoj novih vrednosti koje će ovo učmalo i korumpirano društvo izvesti iz kaljuge.

Advertisements

2 thoughts on “Na peronu

  1. Ovo što si uradila je umetnički i hrabar čin. Jako me raduje što to vidim. To što je tebi uradila Ilustrovana svakodnevno se radi pristojnim ljudima koji imaju šta da kažu. Možda je vreme da pristojan svet počne da zaobilazi njih i pravi online novine ovog tipa. Čitamo se 🙂

    • Hvala ti draga Sonja. Ne znam koliko je hrabrost, koliko me vise nervira ta marginalizacija “pristojnih ljudi”, estradizacija svega postojeceg i nedostatak pravog kritickog diskursa u ovom drustvu. Dobro je kad se nadje makar 1 citalac sa kojim mozes da podelis svoje misljenje i da se ne osecas izolovano. Online zajednica svakako daje tu mogucnost, i verujem da cemo se uskoro svi bolje povezati. Da, citamo i idemo dalje.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s