ZIMSKE PRICE

 

ZIMSKE PRIČE

Galerija ALT, 20. mart u 19h (poslednji dan zime i početak proleća)!

Izložba je otvorena do 10. aprila.

Radno vreme galerije: utorak  – petak od 14 do 19h

Vlajkovićeva 30, Beograd

011.3239.5578, 060.0227.180

gallery.alt@gmail.com, http://gallery.alt.wordpress.com/

Performans u javnom prostoru, kolektivni komunikološki multidisciplinarni projekat, foto-instalacija, instalacija u prostoru od nadjene ski opreme, kelektivna kolekcija priča, pesama i fotografija

Priče i pesme učesnika su u komentarima, a foto galerija je na linku dole:

FOTO GALERIJA PROJEKTA/PHOTO GALLERY OF THE PROJECT

Autor: Gabriela Vasić i saradnici

Vizuelna umetnica Gabriela Vasić u septembru 2011., na jednoj ulici, na Dorćolu, pokraj kontejnera pronalazi porodičnu opremu za skijanje, koja je još uvek u potencijalnoj funkciji, ali su je prethodni vlasnici odbacili kao nepotrebnu ili zastarelu. Modni trendovi u industriji sporta su se takođe promenili i nekadašnji modeli ski opreme, nisu više aktuelni. Umetnica prisvaja odbačene predmete sa ulice, i ovi ostaci popularne kulture postaju predmet za evokaciju uspomena na nekadašnja iskustva i socijalni status. Pronalazak ove kolekcije je bila inspiracija umetnici da pokrene ceo projekat i da u toku februara izvede performas skijanja, simulaciju zimovanja u parkiću u centru Beograda. Ta akcija se dokumetnuje i deo tog foto session-a je predmet izložbe. Nakon toga, autorka objavljuje javni poziv na društvenim mrežama za učešće na konkursu za najinspirativniju “Zimsku priču” putem kojeg je sakupila radove od petnaest građana. Odabrane priče, pesme, fotografije će biti pomešane sa porodičnim, turističkim ili autorskim fotografijama i tekstom umetnice. Ove fotografije će biti izložene na zidu i- ili u foto albumima, kao spomenari, a neke fotografije će ilustrovati tekstove koje su učesnici u projektu poslali. Gabriela Vasić u svojim projektima ne odustaje od saradnje i nalazi različite načine da relacionu estetiku i kolektivnu participaciju utka u žanr autorske galerijske izložbe. Kao kustos i autor projekta, ona nastoji da doprinese demokratizaciji umetničke scene i da uključi različite kreativne ljude, umetnike i amatere, dajući im tako status saradnika- suizlagača.

Projekat ima za cilj da pokrene prostor za dijalog sa širom društvenom zajednicom, kroz koji sučeljavanje ličnih iskustva, simboličkih ili aktivističkih akcija učesnika projekta, mapiraju kolektivne kulturne kodove epohe čiji smo savremenici. U nastojanju da se istraže i pokažu potkulturne specifičnosti različitih generacija građana, umetnica smatra da je moguće kroz jedan ovakav kolektivni umetnički čin, pokrenuti mnoga društvena, ekonomska i politička pitanja i senzibilizovati širu zajednicu ka pitanjima savermene umetničke pozicije, a umetnik je neka vrsta katalizatora i generatora društvenog dijaloga.

Tekst za katalog:

Odlazak na zimovanje je u Titovoj Jugoslaviji bilo jedan od normativa građanske porodice i bilo je mera dobrog životnog standarda građana. To se nastavilo dobrim delom i u doba Miloševića. „Besklasno“ socijalisičko društvo je omogućavalo velikom broju građana tu vrstu turizma (po planinama bivše Juge ali i Evrope!) , koje danas za mnoge građane Srbije predstavlja nedostižan luksuz. Promenom društvenog uređenja i ulaskom u period tranzicije ka kapitalističkom sistemu i tržišnoj privredi, veliki broj građana Srbije je pretrpeo promenu svog socijalnog statusa, ostao bez stalnog zaposlenja, osiromašilo se i mnoge kulturne navike građana su doživele reviziju. Jedna od takvih navika je i odlazak na zimovanje.

Gabriela Vasić u septembru 2011., na jednoj ulici, na Dorćolu, pokraj kontejnera pronalazi porodičnu opremu za skijanje, koja je još uvek u potencijalnoj funkciji, ali su je prethodni vlasnici odbacili kao nepotrebnu ili zastarelu. Modni trendovi u industriji sporta su se takođe promenili i nekadašnji modeli ski opreme, nisu više aktuelni. Umetnica prisvaja odbačene predmete sa ulice, i ovi ostaci popularne kulture postaju predmet za evokaciju uspomena na nekadašnja iskustva i socijalni status.

Nađenu ski opremu čine foto grej naočare, 3 para skija i 3 para pancir čizama, štapovi za skijanje, italijansko ski odelo u veličini umetnice, odelo i štitnici za snow board. Umetnica po nalaženju zimskih rekvizita, poziva taksi i odvozi ih sa sobom u nameri da nađene predmete iskoristi za svoj budući projekat. Nedavno, pred otapanje snega, autorka odlučuje da uz pomoć prijatelja uradi simulaciju svog omiljenog zimskog sporta u javnom prostoru grada. Odlučuje se za akciju skijanja u javnom prostoru gradskog parka, nadomak Galerije ALT, u kojoj čuva rekvizite.

Uz elemente auto ironije, autorka ovim činom želi da potstakne spontani dijalog sa slučajnim posetiocima parka, i da uz neraskidivu nostalgiju i humor, pokrene kritičko sećanje na doba u kojem praktikovanje određenih kulturnih navika nije bilo predmet prestiža, kao što je to danas. Na simuliranom ambijentu improvizovanog skijališta, u večernjim satima u gradskom parkiću, autorka izvodi autentične sportske i društvene aktivnosti (opremanje, skijanje, spust, kočenje, „vožnja uspinjačom“, pad, dizanje ili komunikacija sa prolaznicima), i pored apsurdnosti akcije koju izvodi, uspeva da artikuliše realne emocije (oduševljenje, radost, razočaranje, nostalgiju, nelagodu…). Cela akcija se fotodokumentuje. Od odabranih snimaka autorka komponuje foto instalaciju.

U Galeriji ALT će pored fotografija nastalih u parkiću u Kopitarevoj gradini biti postavljena nađena ski oprema, koja će poput kakve urbane arheologije, poslužiti kao povod za nove „Zimske priče“. Ski odelo nađeno na dorćolskom lokalitetu i porodična kolekcija za skijanje će biti izloženi kao instalacija u prostoru. Pored toga biće tu i foto dokument sa kolekcijom klizaljki koje se u sezoni prodaju ispred Hale Pionir, među kojima je autorka pronašla jedan par klizaljki za sebe, kako bi sa svojim četvorogodišnjim sinom praktikovala klizanje. Poseban segment izložbe čine radovi građana koji su se odazvali na učešće u zajedničkom projektu “Zimske priče”, koji će imati ulogu saradnika. Biće izložene fotografije, priče, tekstovi, pesme 19 koautora. Najmlađi učesnik po konkursu je devetogodišnja Hana Filipović čija je mama poslala pesmu, a najmlađi fotograf je autorkin četvorogodišnji sin Vedran Ćurčić.

Projekat ima za cilj da pokrene prostor za dijalog sa širom društvenom zajednicom, kroz koji sučeljavanje ličnih iskustva, simboličkih ili aktivističkih akcija učesnika projekta, mapiraju kolektivne kulturne kodove epohe čiji smo savremenici. U nastojanju da se istraže i pokažu potkulturne specifičnosti različitih generacija građana, umetnica smatra da je moguće kroz jedan ovakav kolektivni umetnički čin, pokrenuti mnoga društvena, ekonomska i politička pitanja i senzibilizovati širu zajednicu ka pitanjima savermene umetničke pozicije, a umetnik je neka vrsta katalizatora i generatora društvenog dijaloga.

Gabriela Vasić

Koautori u projektu „Zimske priče“ Gabriele Vasić

  1. Vederan Ćurčić, dete 4 god. – fotografija
  2. Hana Filipović, dete 9. God, učenica – pesma
  3. Robert Silberholc, rukotvorac, drvodelja – priča
  4. Dušan Ninić, pesnik i pisac – pesma
  5. Uroš Stojiljković, umetnik – priča, fotografija
  6. Miro Mišljen, modni dizajner – priča, fotografija
  7. Unko Unković – anonimus – pesma
  8. Božica Čolović, student – fotografija
  9. Mara Adamov Karapandža, specijalni pedagog – fotografija
  10. Violeta Bradanji, službenik, dizajner svilenih ešarpi i nakita – fotografija
  11. Ljiljana Šašić, etno rukotvorac – fotografija
  12. Iva Musović, fotograf – fotografija
  13. Dragana Manojlović, novinar i pisac – fotografija
  14. Leila Aleksandra Jelić, novinar, muzičar – fotografija
  15. Veselinka Mc Larnon, umetnik – fotografija
  16. Zoran Mlađenović, fotograf – fotografija
  17. Danijel Šivinjski, fotograf, aktivista – fotografija
  18. Nenad Vučković, umetnik – fotografije, autorski projekat skulptura u snegu, tekst
  19. Svetlana Šakić, grafički dizajner bez posla, fotograf – fotografije umetnice u parkiću
Advertisements

11 thoughts on “ZIMSKE PRICE

  1. SNEŽNA PESMA
    Hana Filipović, februar 2012.

    Sankam se niz breg,
    a pokrio ga je sneg.
    Valjam se po snegu,
    i sa kucama jurim,
    a onda kući na čaj žurim.
    Pišem pesmu i pijem čaj,
    ovoj se pesmi bliži kraj.
    Mazim Jucu dok spava,
    jer, boli je glava.

  2. PAHULJE
    Autor: Unko Unković

    Pahulje bele plešu u letu dok ćutke klize dole s visine,
    pa se zavrte u piruetu k’o prave nebeske balerine.
    Od snežnog plašta sve je već belo ali se one još nebom roje,
    u snenom ritmu tiho al’ smelo dodaju svetu još bele boje.
    Hoce l’ ovako padati slepo dok ne obele celu planetu?
    Ne znam ali bi baš bilo lepo živeti u tom skroz belom svetu.
    Pošto mi nije zima ni malo jer mi rukavice ruke greju
    i glavu čuva kapa sa šalom, samo nek’ plešu i neka veju!

  3. POVRATAK KUĆI
    Autor: Ljiljana Šašić

    Dozivljaj koji sam imala vezan je za snezno nevreme koje se na srecu srecno zavrsilo.O cemu se radi.Suprug i ja smo imali poziv da gostujemo na radio Beogradu i kao VAZNI,mi se upustimo u avanturu.Naime kada smo krenuli za Bgd.,jer stanujemo 35km.od glavnog grada,vreme nije bilo takvo da bi se plasili putovanja.Ali,kako smo bili blize gradu ,vreme se pogorsavalo,put sve klizaviji,vetar i sneg sve jaci.Videvsi to,i razmisljajuci,ako udemo u grad necemo se tako lako izvuci iz njega,tako da sam ja bila sve glasnija da se vratimo kuci.Javio se problem,sto nije bilo ni lako negde stati i okrenuti se.Stigli smo do Krnjace i kod semafora skrenuli levo,obisli pumpu i natrag kuci.Meni je bilo lakse,jer idemo kuci,pa makar 5 km. na sat ,ali kuci.Jeste da smo “mileli”,ali na kraju stigli bezbedno kuci ,sto se i na fotografijama vidi.Eto jednog “dozivljaja” sa srecnim krajem.

  4. KLIZANJE
    Autor: Robert Silberholz

    nekad je bilo puno bara tj. posebna je bila velika bara tamo iza pruge prema poligonu bilo je i puno trske,….. voleo sam da prvi isprobavam led ,… voleo sam u polovnim adidas hokejkama i sa crvenim stapom za hokej uletim na led zaparam onaj sitni sneg sa leda ocrtam kruznicu napravim koji poskok, pocucanj i opet kroz zaledjenu trsku praveci elipse razne vratolomije i zagrevanje zavrseno,….. voleo sam i hokej na toj velikoj bari, a mrzeo sam one sto su imali akvarijume te su isecali rupe u ledu i hvatali neke zivuljke za svoje ribice,…pa preko noci to malo kao neka pokorica zaledi ali kad se preleti klizaljkama ne propadnes,… nikad nisam propao kroz led,… secam se imao sam i neke ruzne svetlo braon somotarke na krupne kanale koje sam hteo sto pre da pocepam i koliko da sam se bacao po ledu ostale su zive i citave,… Klizao sam i na sajmistu ali ono dosadno ajmo krug u jednu te u drugu,… svidjao mi se caj u plasticnim casama,… vrtela se pesmna kupio sam slicuge pa makar i slomim nogu,… vodim te na klizanje,… Bilo mi je sedam godina kad sam prvi put isao na klizanje ,… imao sam i prve klizaljke crne umetnicke polovne i krenuo sam na umetnicko klizanje,…kratko je trajalo nije bilo skoro nikog a i neki venac sam stalno kruzio,… kroz osnovnu skolu sam se svake zime klizao a onda drugi grad ,… veci grad koji nije imao dusu za klizanje ,… grad u kome nije bilo moje velike bare,… a i zaledjenog dunavca,… a tih godina bilo je nekako i devojcica na klizanju,… i ulice su se zimi ledile sa snegom,… zivot na periferiji je imao neku dusu neki poseban ritam slobodu prostranstvo…
    Prosle su godine mnogo njih ,… skoro sam bio u tom starom delu grada,…. malih bara nema vise a ni velike nema ,…. nema leda nema ni snega,…. nije vise ni sam kraj grada, neke nove zgrade neki novi ljudi sa cudnim naglascima,…vise tamo ne znam nikog, pokusavam da se setim imena adresa, nadimaka,… nikoga vise nema,…. a i ulica kroz koju sam se klizao ponekad ( a mozda samo i jednom jedne zime,…) nema ni njih, jedna ulice prepolovljena je u nato bombardovanju, pala je bomba nasred ulice i pola zgrada je sruseno ,… a bila je tako mala slepa ulica, nalik na lakat, u kojoj sam odrastao,… nekako polako sam rastao kroz osnovnu sa klizaljkama i pertlama vezanim jedna o drugu i prebacenim preko ramena, a imao sam i bordo dzemper koji mi je mama sa krupnim pletenicama nastrikala,… a tako sam voleo niz stepenice, niz ulaz da silazim na svojim starim klizaljkama koje su napred bile izlepljene plavom lepljivom trakom,…
    Tamo nema vise bare a i ne secam se svih sa kojima sam se klizao ,… ne ne znam bas nikog da pomislim da li je i bilo klizanja,… A tako bi opet pravio okrete skokove na ledu na nekoj velikoj bari na nekom zaledjenom jezeru,…
    Kasnije sam isao i na skijanje nekako sam bio u naprednoj grupi isao mi je i klizni korak,…. samo ta prokleta tanjiraca /uspinjaca nije pravljena za vojvodjane stalno sam ispadao a nekad i namerno samo da bi se sa pola uspinjace pola puta do vrha spustao kroz dubok sneg onako sam zavaljen i osetio prostor, tu sirinu, sam a sa prirodom,.. onda sam posle mnogo godina otisao na kopaonik sa svojom dragom pocetkom decembra, nije skoro bilo snega, setali smo, davio sam je sa opisom staza drveca,… i tamo su pale bombe,… Klizanje svake zime gledam klizaljke po prodavnicama , sednem isprobam zatvorim oci i setim se zimskog sunca velike bare, pre podne a treba se spremati i za skolu,… Ko zna mozda jednog dana kupim nove BAUER-ke i zaparam led onako kao u detinjstvu,… ne znam da li jos uvek volim klizanje, a dolazi jos jedna zima?

  5. MAGLA

    Autor: Dušan Ninić

    Magla nad poljem misli, Sumrak tihi. Vetar hladni, dira mi obraz,
    Prijatna obamrlosti, rutine svakodnevne…
    Na trenutak, budi me nešto, u snegu, mali cvet ruže promrzle, pune nadanja detinjeg,
    Nudi mi zgrljaj strasni. Uživam. Magla sve prekriva. Branim se pokretima neukim.
    Flora, strasti puna, ruku mi pruža vrelu. Tražim zrake proleća u očima njenim.

  6. ŠATOR
    Autor: Dušan Ninić

    Šator, Rumenilo ulične lampe u tmini sobe.
    Šator, Stoji nad promrzlim usnulim Beogradom.
    Šator, Na vrhovima prstiju ustreptale strasti.
    Šator, Srca zaljubljena i beton hladni.
    Šator, Ljubav zimskim nebom luta.

  7. Skijanje kao sport,sex i moda!
    Autor: Miro Mišljen

    Pamtim vec kao dete nek drugi razred kako sam vec obozavo
    skijanje,roditelji su me ucenivali, da nemogu otic na skijanje ako ne
    uradim zadace,ili kad sam dobijo jedan,da jim nesmem jos da kazem jer
    me nece pustiti na skijanje.
    to je bio moj najdrazi sport zelio sam da imam najbolju skijasku
    opremu to se vec tada pokazalo kao neki status a moji roditelji nisu
    imali nit para nit prevelikog interesovanja da bi mi to nbavili,i tako
    sma skijao sa neko vec tada skoro “vintič” opremom…

    Do četvrtog razreda dok nisam se na nekom skijaskom takmicenju slomio
    i oblezo prvo u bolnici a kasnije kuci skoro pola godine bio u krevetu
    zbog skijanja.

    Posle toga nisam neko vreme skijo,ili nesto malo mozda jedamput ili
    dvaput godisnje,a sa 19 godina si kupijo najbolju mogucu opremu od
    skijaskih pantalona do palica skijaskih cipela i najnovijih skija,”to
    mi je bio point imao sam pare i tako pokazo na skijalistu ko sam
    ja”,mogo sam s euporedit sa najboljima skiajsima u izgledu u tehniki
    voznje skija i u svom fizickom izgledu.

    Skijanje i kao sex simbol
    Uvek sam obozavao skijaske tesne pantalone na zenskom telu,to sve mi
    je bilo prenapaljivo do te mere da su me palile i firnirane naocale i
    seli stajling i tehnika skijanja…
    Kao sto me je odbilo kad nije cura znala da skija ili imala neku staru
    opremu pa mogla je biti prava lepotca ispod svega toga meni je bilo to
    odvratno.

    Ja mislim da je to neki bio moj neizsanjani snov iz mladosti i neki
    kompleks o tome da moram biti najbolji skijas u svom timu najlepsi i
    najbolje opremljen.

    A danas mi stoji jako dobra i skupa oprema negde u podrumu kod druga
    kojeg sam zamolio da je cuva i da se bar on skija,jer ja nemam nit
    vremena nit para.

  8. Trofej
    Autor: Uroš Stojiljković
    Zimsko doba samo po sebi nosi i zimske radosti, to je ono doba kad se sve zabeli i kada tisina opsti na neki svoj osobeni nacin. Sama akustika momenta izazove osecaj posebnosti svakog od nas nevezano za finansijsku situaciju ili ma koji drugi razlog iz lepeze poznatih.
    Kako je svaki cin delanja u takvom ambjentu poseban, tako i vecna covekova teznja da dosegne visine postaje potreba, sad razni ljudi traze to i takvo zadovoljstvo na sebi osoben nacin. Znam ih mnogo koji su spremni menjati sve cari morske sirine za samo jedan udah planinskog vazduha. Verujem da ima smisla.
    Ja opet mogu da vam ispricam jednu krajnje licnu pricu, o planini, skijama i malenom privesku pistolja. Moj prvi dodir sa svom ozbiljnjoscu planine datira od moje osme godine. Secanje ide nekako ovako, povele su me na planinu baka i tetka, ja djak prvak, ceo udesen kako vec to treba ili su ove dve mislile da tako treba pa nakupovale skijaske opreme kao da vise necu rasti, ili im je zelja samo bila da se pohvale da i one pripadaju svetu u kome se zivi za tisinu i brzinu. Krenusno ka poznatom mondenskom skijalistu negde u Italiji.
    Znam da smo se namucili tokom tog puta, secam se jos toliko da smo stigli u lepo uredjeni hotel, sa osobljem spontanim i dosta razlicitijim nego li onim za koje sam znao u domovini. Secam se sobe i odmarajuceg sna i jasne zelje da ce sutra zorom krenuti karavan radosti i srece. Sva ta uzbudjenost od puta i ove cudne zemlje negde zamre, a ja utonuh u san.
    Kako sam oci zatvorio tako sam ih negde i otvorio, jos je bila noc, a buka u sobi je vec postala suvise ozbiljna i za decje uvo. Znaci budjenje oblacenje svih ti drangulija pa na dorucak, otprilike svako je jutro slicno na tim planinama. Ovo ne pricam napamet u to se uverio svako ko je i jednom stupio nogom u taj cudni skijaski svet.
    Potrpase nas sve u neki bus i vozase izvesni vreme, sve belo oko nas i kao da je Bozic na sve strane, ovo vam pricam iz danasnje perspective nekoga ko zna sta je Bozic. Onda se slabo o tome pricalo!
    I finalno stigosmo do staza, dadose nam taj famozni “ski pass”, tada su se jos busile rupice kao u nasim vozovima… Mene kao polaznika ski skole delegirase nekom Slovencu koji je imao sina mojih godina tako da smo ja Slovencev sin i jos par klinaca trebali da svoj prvi dan provedemo na dosta ravnom potezu u podnozju planine. Tako je bilo ucio nas Slovenac sta je to plug, kako da kocimo, kako da se penjemo uzbrdo uz strminu na stranu. Tako sve negde do pola dana, da vam kazem pravo sve je to meni bilo pomalo dosadno, vec tada sam spazio sve te ljude gde hrle ka gondolama, jajima i ostalom prevozu vodi na vrh staze. A vrh je negde svakom pa i meni tada malicu znacio mnogo.
    Stoga tokom pauze za rucak, kada sam pojeo svoje “kinder” jaje iako sam se dvoumio izmedju jajeta i toplog caja. Odlucih ja da se iskradem iz Slovencevog jata i krenem tamo gde mi dusa iste. Tako je i bilo, utrpah se u sedeznicu, gledam iz visine puno mi srce, pa onada prvo jaje, drugo jaje (jaje je inace prevozno sredstvo u tim skijaskim centrima da ne bi doslo do zabune) i posle dobrih 45 minuta eto mene na vrhu. Negde me je grizla savest sto se nikome nisam javio, ali znao sam da sam se javio da nikada ne bih stigao tu gde sam, vec bih i dalje riljao u plug ili vio u program tog instruktora Slovenca.
    A sada vidim pola te Italije, sunce me greje, a i ta strmina nije bas tolika, ako se svi njome spustaju. I tako krene moje prvo spustanje niz planinu i realna poteskoca kao i plezir koji se ureze u secanje za uvek. Trajalo je to gotovo vecnost. Padao sam ubrzavao, vozao se sumama pa opet stazama punim sveta, zastajkivao kad bih video neku od mapa, ali slabo sam ja tu sta razumeo, pa bih opet nastavio na dole. Polako, polako i ja se spustih u samo mesto. Negde sam predpostavljao gde je hotel iako nisam bio siguran. Sad mi se ova moja sloboda toliko omilela da stavih one skije na rame i udri po izlozima ovog divnog mesta, nije me vise bilo briga da li se Slovenac brine, ja sam tu planinu savladao. I tako istrazujuci to malo skijasko mesto, a pritom imajuci neku malenu novcanicu u dzepu osetih da je ceo svet moj.
    Nije proslo dugo vremena, a pocelo je da se smrkava, ja u medjuvremenu u izlogu jedne radnje uocih maleni pistolj privezak, koji mi je privukao paznju. Kasnije sam saznao da se taj tip pistolja zove luger. Osetih da je to prava nagrada za danasnji dan i uputih se unutra, koliko me je bila sramora da prodavacici objasnim sta zelim, tolika mi je i zelja bila jaka da sebi prijustim taj trofej. Uspeo sam posle setanja zene kroz radnju i svakakvih objasnjenja skijama, rukama i nogama, da dobijem zeljeni pistol. Da budem iskren mislim da mi je taj trofej i poklonjen jer ona novcanica verujem da nije imala vrednost samog predmeta zelje.
    I tako na samom izlasku iz radnje sav sretan i ozaren trofejem i trofejnim danom, noc je vec uveliko pala, naidjoh na neke poznate ljude koji su bili deo grupe, oni prenerazeno povikase moje ime. Znaci pronadjen sam! Mene je izgleda trazilo pola gorske sluzbe spasavanja …
    Trofeji, planine i cist slobodni vazduh mnogo toga mogu da urade za malenu dusu, tada ni grdnja ne pada tesko. Jasno sutrasni dan sam proveo u hotelu po kazni sto ne menja moje osecanje pobednika, kao i fizicki dokaz: “mali luger” koji sam izvesno vreme vadio iz dzepa da se uverim u istinitost moga poduhvata.

  9. JESEN
    Autor: Mara Adamov Karapandža

    Jesen. Zuto liscu koje ostaje na betonu a zatim nestaje. Jesen , sve je zuto i narandzasto i crveno i braon i sjajno. Suncevi zraci u jesen. Mirise jesen.
    Pitam se da li je jesen samo peron za put u jos jednu hladnu , golu, belu, vetrovitu zimu, bez lista na drvetu, betonu, bez boje , mirisa …
    Cekamo voz za zimu. Zima kao crtez olovkom, tanka, isprekidana, jaka, tackasta. Ne volim zimu i odsustvo boja, maskirane ljude, ogoljena drveca.
    Cekam voz i gledam lisce i zuto i mirisem jesen. Hocu da ostane u mom secanju, da kad zatvorim oci osetim jesen, cujem jesen, mirisem jesen, da budem jesen. Ne zelim da otputujem u zimu ovim vozom.
    Voz je stigao na peron koji se zove jesen.

  10. SKULPTURE OD SNEGA I EKOLOGIJA
    Ekološki-umetnički projekat Arijadnina nit> Akcija Sneško Belić
    Organizator i realizator
    Nenad Vučković

    Ljudi koji žive u gradu imaju malo kontakta sa prirodom. Najčešće rade u zatvorenom prostoru, provode većinu vremena u zatvorenom prostoru. Ljudi sa takvim načinom života najčešće vremenske prilike shvataju kao neprilike. Kada je toplo to je strašno, kada je hladno – takođe strašno, kada je prelazni period – ni to nevalja tako nagle promene itd. Gledano kroz prozor jutro u kome malo promiče kiša je dobar razlog za neraspoloženje, razlog da se zapali sledeća cigareta, baci đubre pored kontejnera, opsuje vozač susednih kola, isl. Ako svoju okolinu doživljavamo neprijateljski, kao nešto što nam donosi neraspoloženje, što opterećuje i zamara, tako ćemo se i ponašati prema njoj – vraćaćemo i ostavljati oko sebe to isto. Ekologija počinje u svesti ljudi. Ja sam prvi put shvatio da je svako vreme stvoreno po meri čoveka istog onog gore spomenutog kišnog jutra – gledajući kroz prozor javila se u mojoj (kao i u svesti bilo koga drugog) pomisao, kako je loše vreme, možda bi bilo bolje ne ići jutros na trčanje. Ali ipak sam odlučio da izađem napolje i to je bilo dovoljno da čim sam izašao na otvoreno primetim kako je vreme u stvari lepo, kako ima neograničen broj prijatnih utisaka na sve strane i u tom kišnom danu. Uz lagano zagrevanje mišića džogiranjem, prijatnu svežinu na licu, osećaj da krv struji kroz telo – to je potpun doživljaj koji dan može da pruži čoveku. Sve ovo – što je u stvari samo uvod za priču o skulpturama od snega odnosi se na svako godišnje doba, naravno ima tu puno detalja, nijansi, upozorenja i svega drugog što i neće stati u ovu priču, ali ono najvažnije je tu.
    Kako ljude uz grada navesti da primete zimu onakvu kakva ona zapravo jeste, uz to i steknu i poneko prijatno iskustvo iz toga. Kada ljudi steknu prijatna iskustva, oni će takvo raspoloženje prenositi i oko sebe – to će se odraziti i na njihovoj okolini. Pravimo skulpture od snega – druga sezona je za nama, ova priča je mnogo dublja i složenija nego što izgleda… Sve do januara nije bilo snega, mnogi su govorili – kako to planirate akciju pravljenja skulptura od snega, a nema snega. Moje iskustvo je takvo da je ono što je najpouzdanije od svega, ako se išta može shvatiti kao pouzdano, to je priroda. Sa takvim ubeđenjem spremali smo se za sneg kada još uopšte nije mirisalo na sneg. Tako smo pripreme uradili na vreme, a kada je sneg pao bili smo spremni za akciju. Još jedno pravilo je – ne treba planom ograničavati događaje jer se često dešava da događaji prevaziđu naša očekivanja i naše planove. Tako je i ova Zima prevazišla naša očekivanja u pogledu količine snega, a bilo je i drugih iznenađenja.
    Pesnik je rekao:
    Sanjao sam da bi život trebalo da bude radost. Probudio sam se i shvatio sam da je život napor. Radio sam i shvatio sam da je napor radost (Rabindranat Tagore).
    Primenili smo ovu mudrost i iz fotografija možete videti istinitost ovih reči.

    Februar 2012.

  11. Pingback: WINTER STORIES « Gabriela Vasic

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s