Tekst za katalog projekta “TEZGA/U.R.E.D.” Svetlane Jovicic

Galerijski Prostor Kao Mesto Simulacije (idealnog funkcionisanja) Ponude i Tražnje Umetničkih Dela u izvođačkoj akciji Gabriele Vasić

 

Umetnički angažman Gabriele Vasić, radi pravilnog razumevanja, treba posmatrati u svetlu postdišanovske umetnosti koja u središte rada ne stavlja umetničko delo već koncept umetnice, njene namere, odluke, uverenja, govorne i telesne akcije. Ovaj izabrani, alternativni koncept, ’’obojen’’ više sociološki nego estetički omogućava joj prostor za kritički pristup – za parodiranje i podrivanje  dominantne umetnosti, kulture i ideologije.

Njen nastup nije, kao u većini avangardističkih naleta, ekscesan  već egzistencijalno vitalan, emancipatorski usmeren ka borbi protiv odsustva smisla, nadahnut gegom i humorom. On u sebi sadrži iskustvo „ženske margine“ ( women art) kao i ugao „autsajderske pobune“ naspram akademizovanog, usahlog „glavnog toka“ (main stream) osionog i mahom inovativno-sterilnog establišmenta.

U svom najnovijem projektu TEZGA – U.R.E.D[1] u složenijoj  i razvijenijoj verziji od prethodne na sličnu temu (u ULUS-ovoj Galeriji),  Gabriela unakrsno propituje nekoliko zapostavljenih tema, aporija i bespuća savremene likovne scene. To su:

1.Komplikovani odnos umetničkog originala i kopije i s tim u vezi odnos Galerije kao Mesta digniteta koje podrazumeva prodaju ’’originala’’ i ulične tezge kao mesta indolencije koja nudi jeftinu zamenu robne marke, uglavnom nazivane – kopija, bofl ili škart.
2.Sledeći krucijalni problem srpske kulturne scene u koji se autorka upušta je pasivni i nefunkcionalni mehanizam materijalne i duhovne razmene na relaciji umetnik–delo–publika, te i u ovaj interaktivni odnos uključen fenomen ilegalnog tržišta.
Sve navedene žarišne tačke Gabriela Vasić autokritički tekstualno elaborira[2] (obrazlaže) u elektronskoj formi (na svom CD katalogu), a umetničku prezentaciju u vidu svojevrsnog „angažovanog hepeninga“ uvodi u prostor Galerije Singidunum.

I šta se u tom zaštićenom, auratičnom prostoru Galerije zapravo zbiva?

Njene pulsne tačke čini niz sinhronizivanih radnji i instaliranih i instrumentalizovanih objekata dovedenih u međusobnu vizuelnu i simboličku relaciju. Unošenje kartonskih kutija u galerijski prostor ’’na prvu loptu“ provocira zategnuti odnos populističnog i elitnog. Dodatnim postavljanjem svog dokumentarističkog video rada, razgovora sa bračnim parom kolekcionara Trajković u te iste ’’tezge’’, Gabriela zaoštrava, dovodi do paroksizma konflikt te dve scene, kako bi istovremeno ili ubrzo, taj „sudar svetova’’ bivao ’’olabavljen’’ i posmatraču/posetiocu olakšan kroz izlaganje, svedočenje samih kolekcionara o neophodnosti ’’spuštanja’’ na ulicu, kontakta sa ilegalnim art dilerima, ne bi li došli do željenih umetničkih dela kojima njihova elitna kolekcija raspolaže. Taj konflikt, umetnica naglašava pakovanjem TN monitora u kartonsku kutiju, te postavljanjem „patch“ (zakrpu) teksta na sliku, kojim se potvrđuje umetnicino nelegalno korišćenje softvera.

Prodajom artikala (u ograničenoj seriji) sa reprodukcijama iz umetničke Kolekcije Trajković u okviru svoje „Prodavnice suvenira“ na karton tezgi u Galeriji, za vreme trajanja izložbe, Gabriela  uvodi u svoj rad elemente pragmatičnosti i neophodne razmene. Ali važniji aspekat tog čina je što kupac/posetilac tih artikala zapravo dobija umetničko delo. Aplicirana reprodukcija (suvenir) izabranih slika iz Kolekcije Trajković[3], potpisom autora ispod reprodukcije kao vlastite slike, reprodukciji virtuelno/stvarno vraća status originalnosti, te tako i u ovoj trgovačkoj, društveno korisnoj igri, Gabriela praktično oslobađa kupca-ljubiteja umetnosti kompleksa posedovanja ’’originala’’, odnosno komleksa posedovanja ’’kopije’’.

Smenjivanjem fotografija uličnih tezgi i njihovih socijalno ugroženih (Romi, žene, nezaposleni) vlasnika, često dirljivog karaktera, na velikom displeju smeštenom u  izlog Galerije Singidunum (koji inače u redovnoj ponudi obiluje radovima primenjenih umetnika zvaničnih, etabliranih strukovnih udruženja), umetnica takođe produbljuje, čak sa efektima katarzičnosti, razgrće bolne, nepravedne klasne i statusne različitosti „ovih“ i „onih“ izlagača.

Istovremeno i uporedo, odvija se  još jedna akcija na ovoj „bogatoj  TEZGI“ a to je ulaženje Umetnice u ulogu Insajdera u nefunkcionlnom lancu usluga koje prate jednu izložbu. Ona na sebe uzima uloge umetničkog direktora, galerijskog PR-a, galerijskog kustosa, marketing menadžera, dizajnera, fotografa, video montažera …Tako  (citat) …’’počinjem da tretiram svoj rad kao odnos razmene sa publikom a izlagački prostor (galeriju) kao Mesto simboličke moći Umetnika’’, ili, kako kaže,  „u klimi oportune rezignacije“, ona se opredeljuje za kreaciju.

Simulirajući[4], tako, jednu idealnu ili bar poželjnu galerijsku situaciju gde sve funkcioniše, Gabriela zapravo ukazuje kako mnoge instance jednog kulturnog sistema ’’ne rade’’, fingiraju ili tek markiraju, zapravo simuliraju. Ona želi da ukine svoj osećaj ne-pripadanja, da umetničkom i radnom energijom iskoristi galerijski termin kao ’’svojih pet minuta’’ gospodarenja prostorom i da kroz aktivistički hepening ponudi jedan razvijen model žive i plodne komunikacije sa publikom.

Duhovita i scenično razigrana u saradji i ’’razmeni’’ sa posetiocima, Gabriela „gaji nadu’’ da će svojim humanističkim mislima, terapeutskim akcijama i svakovrsnim didaskalijama, doprineti isceljenju malodušnosti i zapuštenosti kulturne politike zemlje u kojoj stvara. U tom smislu TEZGA (takođe od kartona!)  će za vreme svog trajanja biti otvorena i kao diskusioni okrugli sto za pitanja koja će publika-posetioci postaviti Ministrima kulture i fininsija, a koje Gabriela namerava da pozove na gostovanje na izložbu.

Britanski umetnik Viktor Burgin smatrao je da konceptualna umetnost ima za Cilj da otvori vrata i prozore muzeja/galerija, tj. da otvori i proširi domen rada institucija sveta umetnosti. Invazivnim, prodornim kreacionim nabojem koji poseduje, Gabriela Vasić  pokušava da takav Cilj u Srbiji ne ostane i dalje ’’gola’’ utopija, naročito u sitaciji kada su bar dva muzeja sa kolekcijama moderne i savremene umetnosti u prestonici u rekonstrukciji.

Svetlana Jovičić
——————————————————————————–

[1] TEZGA – U.R.E.D , kao slovna igra reči ali i kao kontrapunkt dva značenjski suprotstavljena termina, haotični i ’’uredjeni’’. Isto tako URED se može slovno rastaviti i dobiti imperativno, šaljivo značenje – U RED !

[2] Iz tog razloga ova moja kritika nema toliko značaj vrednosnog tumačenja već je, donekle, kao „akritička kritika“ više dokumentaristička i tek delimično interpretativna.

[3] Svi predmeti sa reprodukcijama sa potpisani imenom kolekcije, imenom autora reprodukovanog dela, i potpisom umetnice koja reprlicira dela.

[4]  Pojam „simulacija“ ne koristim u značenju koje ono ima u teoriji postmoderne već u njegovom osnovnm značenju, glume i pretvaranja.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s