PARADOKSI SAVREMENOSTI

25 godina staža samostalnog umetnika

Interdisciplinarni projekat: „ready made“ prostorna instalacija „Slika i prilika“, različitih dimenzija: drveni ramovi za slike velikog formata (3 x 135 x 180 cm), 6 peškira u bojama; anekta za likovne umetnike, članove ULUS-a – SOCIJALNA KARTA LIKOVNIH UMETNIKA; Izložba Samostalnih umetnika ULUS-a “Neću može, hoću mora”, UP Cvijeta Zuzorić, 2020.

Projekat PARADOKSI SAVREMENOSTI razmatra paradoksalnu poziciju samostalnog likovnog umetnika iz ugla njegove društvene i socijalne pozicije. Kao društveni delatnik, samostalni likovni umetnik aktivno učestvuje u kreiranju kulturnih sadržaja u produkciji drugih organizacija ili institucija, a da za taj svoj rad ne dobija novac, ne može da ostvari kredit, ali zato plaća prevoz i medicinske usluge po ceni zaposlenih lica. Sa druge strane, samostalni umetnik je privilegovan član zajednice kojem lokalna samouprava uplaćuje poreze i doprinose za PIO (mada deo umetnika ima poreske probleme, u vezi sa ovim), iako na minimalac koji je daleko ispod nivoa njegovih stručnih kvalifikacija i stepena obrazovanja. Ovakav paradoks u kojem se nalaze samostalni umetnici danas, dovodi nas u pitanje, od čega zapravo žive (samostalni) umetnici? U tom smislu, ovaj rad će imati osim vizuelne instalacije u prostoru, imati u sebi i anketu za likovne umetnike sa osvrtom na njihovu ekonomiju.

Godinama sam živela od prihoda koje sam ostvarivala kao edukator u domenu neformalne edukacije za decu i omladinu, ili kao kustos i likovni urednik, producent i organizator kulturnih događaja, menadžer itd. a prihode sam ostvarivala ili „na crno“ ili preko ugovora o delu ili autorskog ugovora. Stekla sam radni staž kroz umetničku aktivnost, ali sam odlučila da se ne bavim tržišnom umetnošću, jer je za mene umetnost polje slobode, a ne polje ekonomske zavisnosti.

Kako sam želela da uradim slike velikog formata, nabavila sam velike ramove (2000). Međutim, životne okolnosti, obaveze, jurnjava za projektima i novcem, obaveze prema deci i porodici, nisu mi dozvolili taj luksuz da naslikam slike koje sam planirala. Uradila sam nekoliko velikih crteža, od kojih sam sačuvala dva, ostali su se uništili u toku selidbi.

Prazni, nenaslikani ramovi su u međuvremenu postali nosači za sušenje veša i rekvizita za posao od kog živim, peškira. Kako ovim radom želim da sublimiram svoje dve aktivnosti, profesiju od koje ne živim (slikarstvo) i hobija koje sam integrisala u profesiju od koje živim (prevencija zdravlja-masaža, saveti, joga – Art masaža), ovaj rad na paradoksalan način ukazuje na taj rascep koji postoji u meni kao likovnom umetniku, koja ne živim od svoje profesije, ali ukazuje na tu paradoksalnu poziciju (samostalnih) umetnika u našem društvu.

Ovaj rad priča priču o transformaciji energije iz jednog polja u drugo, iz teorije u praksu, iz umetnosti u egzistenciju. Takođe, rad simbolizuje neostvarene ambicije jednog školovanog slikara koji je bio uskraćen da se u potpunosti posveti svom stvaralaštvu. Praznina rama se umesto platnom i bojama, popunjava peškirima, platnom u boji, koji se svakodnevno smenjuju, slikajući tako svakodnevicu i  preživljavanje umetnika u doba tranzicije. S druge strane, ovaj rad možemo čitati i kao priču o vezi između umetnosti i slobode. Sublimacija iskustava kroz umetnost, i umetnost kao polje komunikacije u širem smislu, razmene i rada sa i na ljudima kao relaciono iskustvo u umetnosti, ugrađeno je u posao od kog živim danas. Peškiri koje koriste moji klijenti pre ili nakon tretmana su živih ali i ispranih boja i oni simbolički upućuju na procese transformacije energije koja se odvija između mene kao terapeuta i njih kao nekog ko prolazi iskustvo lične transformacije.  Peškir je podloga su za nevidljivo pristustvo ili otisak onih koji su „prošli kroz moje ruke“. Na taj način, ovaj rad ima i dimenziju „ready made“-a, u koji je utkano neizrecivo ljudsko iskustvo.

TEHNIČKI USLOVI i POSTAVKA:

Rad će biti postavljen u formi prizme u prostoru, spojenih stranica ramova, plastičnim držačem, a oprani peškiri će visiti na stranicama ove transparentne piramide. Ramovi su formata 135 x 180 cm i poželjno je da budu postavljeni slobodno u prostoru. Uz rad, stajao bi stočić ili postament sa anketom koju prilažem, a koju sam izradila za potrebe projekta „Ka horizontalnosti u umetnosti“. Anketa Socijalna karta likovnih umetnika se bavi socijalnim statusom i ekonomskom pozicijom likovnih umetnika (članova ULUS-a) u srpskom društvu, razmatrajući praktične implikacije njegovog socijalnog statusa, za različite kategorije profesionalnih umetnika. Anketa će biti ponuđena kolegama umetnicima da je popune na licu mesta i moći će da se koristi za dalja istraživanja i aktuelan ili buduće projekte ULUS-a i drugih istraživača. Biće postavljena na stočiću ili postamentu, pored instalacije „Slika i prilika“.

Zainteresovane kolege iz ULUS-a, mogu da popune anketu i pošalju je na email: gabrielavasic.ulus@gmail.com. Hvala!

NAPOMENA: Svako neovlašćeno korišćenje umetničkog rada na društvenim mrežama, štampi ili u medijima, bez dozvole autora ovog rada je zabranjeno i podložno Zakonu o zaštiti autorskih prava i može biti predmet sudskog spora, posebno ako je rad korišćen u svrhe podsmeha, zloupotrebe ili narušavanja integriteta autora.

socijalna-karta-likovnih-umetnikaDownload

Download

KUDA NA LETOVANJE?

TOURIST GLITCH IMAGES 2017/2020

Danas smo svi fotografi, zahvaljujući demokratizaciji ovih praksi, putem digitalnih i društvenih medija. Primarno turističke fotografije koje su nastajale mobilnim telefonom, u toku letovanja autorke u Boki kotorskoj (2017), otkrivaju  greške u transferu digitalnih informacija i ukazuju na nepouzdanost novih tehnologija, ali govore i o slobodi u digitalno konstruisanom svetu ličnih nesloboda!

2020. godina će ostati zapamćena kao godina u kojoj je turizam ukinut, a kretanje maksimalno ograničeno. Blokada kretanja, socijalno distanciranje i izolacija su „mere prevencije“ propisane od strane Svetske zdravstvene organizacije. Danas više nego ikada, u situaciji smo da gubimo poverenje u relevantnost informacija jer su mediji koji bi trebalo da su u funkciji javnog informisanja, zapravo ispostave krupnog kapitala čiji vlasnici oblikuju javno mnjenje, zarad ostvarenja globalističkih ciljeva mega korporacija.

GLITCH umetnost je ambivalentna i odnosi se na tehničko mehaničku grešku u transferu podataka sa nosača na nosač, kao osnove za umetničke medijske prakse, dok sa druge strane, ukazuje na tipično funckionisanje digitalnih medija. Prisustvom “glitch-a” otkriva se prava priroda digitalnih medija, kao nepouzdana, nesavršena i nepredvidiva. GLITCH ART autonomnim dejstvom tehnološke greške, može foto zapisu dati izvesnu dozu “aure”, bez autorske intervencije. U tom smislu, autorka prisvajanjem tehničke greške, nastale trasnferom podataka, digitalnu grešku ugrađuje u svoj rad, kao deo svoje estetike i prostora za umetničku intervenciju. Turistički narativ postaje predmet lične interpretacije posmatrača, a ne dokument, što je bila inicijalna ideja autorke fotografija. Ovi radovi svojevrsne su digitalne razglednice sa greškom ili reklamni panoi, kojima autorka pokreće i pitanje „Kuda na letovanje 2020“?

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Kuda na letovanje? Glitch tourist images, 2017-2020, Gabriela Vasić

Rad je premijerno prikazan na Prolećnoj izložbi, “Gde budućnost počinje”, kustos: Mirjana Dragosavac, UK Paviljon Cvijeta Zuzorić, ULUS, 2020.

Medij: GALLERY BOX LIGHT – prostorno svetlosna instalacija/digitalni print na „back light“ foliji (osvetljena neonskim svetlom sa donje strane), 2016-2020. Izloženo je 6 tabli sa digitalnim foto kolažom, bez intervencije, u formatu 33 x 100 cm.

Radovi su bili izloženi u vitrinama sa rasvetom, na spratu galerije, na centralnom delu ograde. Link ka galeriji radova: https://www.instagram.com/p/CB1O9KDJTQx/

JAVNI RADOVI 2020

JAVNI RADOVI (PUBLIC WORKS)

Performativna gerilska foto akcija 2011-2020

Digitalna fotografija na platnu, 73 x 109  cm /dva rada:Skupština Beograda, Vlada RS, 2011.

Rad je objavljen na izložbi “Volim domovinu”, u UK Stari grad, kustos Katarina Stanković Bjegović, jun 2020.

Projekat se bavi temom reprezentacije u javnosti, javnog dobra i javnog interesa. Javni radovi je performativna, gerilska foto akcija zauzimanja javnog prostora ispred javnih institucija (Sud, Vlada, Narodna banka, Sekretarijat za kulturu, Skupstina grada …) u centru srpske prestonice, u toku koje umetnica vrši radnju (simulacije) pletanja (2011.)

• 

• 

Identifikujući simulaciju pletenja sa političkim funkcijama unutar /ispred institucija sistema (fotelja – pozicija moći,  pletenje – upravljanje sudbinom naroda), umetnica zapravo kritikuje društveno politički dogovor u kojem je javna sfera privatizovana i podređena stranačkim interesima partije na vlasti. Partijski službenici se kontinuirano postavljaju na javne funkcije na osnovu svoje političke podobnosti i privatnih interesa (krvno, kumovsko, klanovskih sveza), a ne na osnovu stručnog kredibiliteta i ličnog integriteta pojedinaca.

 U momentu kada se otvara ova izložba, u toku su republički izbori (2020), gde se takođe biraju stranačke izborne liste, a ne politički programi i pojedinci koji bi svojim stručnim kredibilitetom doprinosili javnom interesu, društvu u celini i javnom dobru. Tako se ovim umetničkim radom Gabriele Vasić, reaktualizuju pitanja postavljena u vreme vladavine Demokratske stranke, tj. Problematizuje se kontinuitet u političkom životu građana Srbije, izborni sistem, poverenje u demokratske procedure, partijska zapošljavanja i javni interes institucija sistema, koje bi trebalo da rade u javnom interesu. Ko su predstavnici javnih institucija? Da li oni zaista rade u interesu javnosti? Da li je javno dobro društveni konsenzus? Da li je politika kao javni interes u Republici Srbiji (res publica – javna stvar), postala predmet privatne sfere i korporativnog interesa finansijskih elita? Kako se to dogodilo da sve ono što su bile tekovine jednog emancipatorskog društva iz doba Jugoslavije, preko noći postane odbačeno, nakon 5. oktobra 2000. u ime privatnih i klasnih interesa političkih oligarha, koji umesto da svoj posao obavljaju u interesu društva i građana, obavljaju prljav posao u interesu kolonista, korporacija i vlasnika krupnog kapitala?! Ako se nov društveni poredak navodno oslanja na tekovine pre II Svetskog rata, trebalo je da se oslanja na patriotske tekovine predaka, na očuvanje kulturne tradicije, razvoj lokalne privrede, industrije, nauke i kulture, a ne da postane amalgam najgorih oblika internacionalizma (levice) i izvitoperenog liberalnog kapitalističkog nasleđa (desnice) sa obrisima neoliberalizma, kojima se urušavaju suverenitet jedne države, nacionalna priveda, industrija, kultura i sve društvene tekovine i institucije!

Izborni sistem u kom bi građani birali ličnosti moralnog i profesionalnog kredibiliteta za rukovodeće pozicije u preduzećima od javnog interesa (Vladi, ministarstvima, bankama, sudstvu, zdravstvu, kulturi, obrazovanju, medijima, privredi), a te ličnosti bi svojom imovinom i ugledom odgovarale za posao koji im je poveren, sprečio bi imenovanje partijski podobnih pojedinca sumnjivih kvalifikacija i problematinih ličnih kvaliteta. Sveopšta korupcija, bogaćenje pojedinaca bliskih vlasti, tajkunizacija, trgovina uticajem, urušavanje javnog interesa, rasprodaja javnog dobra, trgovina javnim zdravljem i prirodnim resursima, zloupotreba medijskog prostora i  kriminalizacija politike i društva, bi na taj način bili svedeni na minimum ili sprečeni. U aktuelnom momentu, situacija sa nestručnim kadrovima koji upravljaju državom je radikalizovana, i ne zna se broj SNS kadrova koji imaju kupljene diplome ili nikakve kvalifikacije za obavljanje javnog posla na funkcijama na koje su partijski postavljeni.

Izvrćući privatno (pletenje) i preplićući ga (identifikujući ga) sa javnim (institucije u kojima političari povlače “niti sudbine” za narod), Vasić ironizira i svoju ulogu radnika u kulturi i umetnika, koju svodi na „narodnu radinost“ ili hobi aktivnost (nevidljivi umetnički projekti bez generalne javnosti i podrške iz javnog budžeta). Izlazeći u javni prostor sa svojim umetničkim radom „Javni radovi“, koji Vasić izjednačava sa privatnošću pletenja, autorka stiče mogućnost za publicitet izvan umetničkih krugova (uobičajene publike), sa željiom da uspostavi dijalog sa građanima i pokrene pitanja u interesu javnosti (npr. pitanja budžeta za obrazovanje, kulturu, nauku, zdravstvo, poljoprivredu …) o kojima se odlučuje unutar targetiranih insitucija.

Odevena u plavu (simuliranu) radničku uniformu, u simuliranoj fotelji (ribolovačka stolica), autorka se identifikuje sa ženama radnicama koje su ili ostale bez posla (kao tehnološki višak) ili su nezaposlene (usled marginalizacije i neobrazovanosti) i koji rade na ulici u zoni sive ekonomije. Značaj ovoga je da se simulacijom tradicionalne ženske radnje, pletenja, uspostavlja akt pasivnog otpora žena u nepovoljnom položaju u tranzicionom srpskom društvu.

Žene u srpskom društvu doživljavaju kontinuiranu degradaciju životnog standarda, praćenog padom i kolapsom insitucija društvene brige. Povlačeći se u sferu privatnosti, preuzele su na sebe ulogu socijalne brige o porodici. Postavljajući  sebe kao ženu umetnicu ispred javnih institucija, Gabriela Vasić govori u ime svih potlačenih i nevidljivih žena i drugih marginalizovanih građana koji nisu povezani sa autoritetima vlasti i nisu vlasnici kapitala, i postaje ona instanca društvene brige koja nedostaje u trulom društvenom tkivu. Svojim javnim nastupom u javnom prostoru, umetnica na ovaj način, pruža otpor antipatriotskim snagama iz političke sfere, zauzimajući poziciju delegata onih čiji glas se u javnosti ne čuje.

Istovremeno, vršeći prestup (fotografijsanje javnih institucija bez dozvole), umetnica proverava stepen pristupačnosti institucija u odnosu na interese građana. Postavljajući sebe ispred javnih institucija, umetnica provocira dijalog sa javnošću i predstavnicima javnih institucija, provocirajući rad Vladinih službi zaštite i nadzora (policija, vojska, obezbeđenje, kamere), sa namerom da poremeti nedodirljivost i netransparentnost kojom se pozicionira autoritet vlasti u Srbiji.

Format u kom se rad reprezentuje je digitalna fotografija (73 x 109 cm štampana na platnu, 2 scene: ispred Vlade RS i ispred Skupštine grada Beograda). Rad je nastao 2011. godine i do sada nije publikovan, jer kada je nuđen za izlaganje, nije dobio podršku galerija. Ovo je njegovo premijerno predstavljanje.  Za potrebe projekta, angažovana je koleginica fotograf: Aleksandrija Ajduković.

Gabriela Vasić, 2020.

COVID19/Teskoba

Rad je nastao spontano kao vid bunta na policijsku intervenciju u Zvezdarskoj šumi, koja je rasterivala građane u 12h, iako je policijski čas počinjao u 14h, tog vikenda. Policija je ordinirsla kolima po putu oko parka i putem razglasa ukazivala na zabranu okupljanja i zdravstvenu bezbednost građana, iako je distanca između prisutnih građana na otvorenom bila veća od 2m i manje od 50 prisutnih. Činjenica da su građani izbacivani i iz šume i parka me je posebmo iritirala jer država je narušila Ustav, ograničila kretanje građana i proglasila vanredno stanje van odluke Parlamenta, pod pseudo izgovorom bezbednosti građana, a zapravo, da bi demonstrirala silu, što se videlo i na ovom primeru.

Umetnica se kreće po jednoj liniji, kao u zatvorskom dvorištu i ukazuje na tu poziciju građana kao zatvorenika. Umetnik kao slobodna čestica totalitarnog društva je nužan akter otpora, makar i simboličkim činom, kroz performativne umetničke aktivnosti.

Tehnički opis rada:

Video performans; Time laps video tehnika;snimak je izveo moj sin (12 god.), bez dodatnog editovanja (al prima), video se emituje u loop-u od 3 sec na monitoru; snimak je napravljen kamerom sa A 50 Samsung mobilnog telefona; mesto nastanka: Zvezdarska šuma, Beograd 2020.

Video katalog izložbe “Atlas – Čestica”, u organizaciji Sekcije proširenih medija ULUS-a, na kojoj je prikazan ovaj rad, 2020., u UP “Cvijeta Zuzorić”. Moj rad se emituje oko 14:50.

Online Sexy Selfie, Noć muzeja 2018.

Noć Muzeja, izložba Muški akt, autorka izložbe Katarine Stanković Bjegović

Galerija ULUS, Knez Mihailova, maj 2018.

Autorski projekat “Online sexy selfie”, Gabriele Vasić, premijerno je prikazan na izložbi “Muški akt”, autorke Katarine Stanković Bjegović, u okviru manifestacije Noć muzeja, 2018. u Galeriji ULUS-a, u Knez Mihailovoj ulici.

Autorka se bavi uticajem savremenih medija na ponašanje ljudi. Umetnički projekat “Online sexy selfie” , bavi se seksualizacijom muškog tela na internetu, pri čemu je umetnik medij za reprodukciju seksualnih reprezentacija drugih, prisvojivši njihov kreativni kapital kao svoj. Umetnik je parazit koji primećuje aktuelne pojave u savremenom digitalizovanom društvu, komentariše ih i kontekstualizuje.

Rad se sastoji od fotografija koje sam dobijala preko vibera ili emaila, kao korisnik mreža za upoznavanje ili kao osoba koja ima oglas na sajtu za masaže. Većina ovih fotografija je dobijena bez prethodne najave i bez odobrenja mene kao nekog ko ima nalog na društvenim mrežama. Fotografije su u web formatu i jako malog formata za štampu, pa je rad koncipiran u formi kolaža, mozaičkog karaktera koji liči na patchwork ili su fotografije manipulisane u Photoshopu i napravljena je digitalna grafika od odabranih predložaka sa tekstom: OBSERVING MEN’S GENITAL MAY HARM YOUR HEALTH!

Rad je štampan na back light  papiru koji se koristi za bilborde, a postavljen je na led tablu, i sastavljen je od dva dela, u formatu 60 x 60 cm. Rad na kojem su eksplicitne fotografije muškog polnog organa je prekriven crnim plišem, i označen oznakom 16 +. Na ovaj način se posmatrač stavlja na iskušenje i na ličnu odgovornost otkriva „rad“, a sama forma rada aludira na oglasnu tablu, reklamu ili bilbord,  budući da su ovakve fotografije koje šalju nepoznati muškarci putem društvenih mreža, svojevrsan tip reklamnog narativa kojom oni pokazuju svoje nago ili obnaženo telo i seksualne atribute, muškost lii seksipil. Ove fotografije su deo njihove medijske reprezentacije, tj. Vrsta seksualnog selfie-ja, kojim treba da zavedu ženu, da joj se predstave kao poželjni muškarci.

U današnje vreme vladavine vizuelnih medija, muškarci i žene su zaboravili na nekadašnje taktike zavođenje i slanje ličnih fotografija je postao uobičajen kod u komunikaciji, čime se zapravo skraćuje put do partnera, ali i osiromašuje komunikacija, svodeći telo na objekat seksualne želje. Ove fotografije prikazuju privlačno telo koje je modifikovano prema savremenim standardima porno i vizuelne kulture koje slave moćno, potentno telo, telo koje je svedeno na logiku potrošnje i upotrebe zadovoljstva. To je performativno telo neoliberalnog kapitalizma u kojem je važno zadobiti pažnju na prvi pogled i osvojiti recipijenta na prvu loptu. Zato što su individualnu maštu zamenile medijske slike i slike iz porno industrije, današnje žene i muškarci se konformiraju i prilagođavaju stereotipima lepote i seksualnosti koji se plasiraju kroz ove komunikacijske kanale i nastoje da što uspešnije imitiraju obrasce uspešnih muškaraca i žena iz medija, kao da im je to neka vrsta garancije za uspešan partnerski odnos i osvajanje seksualne žrtve. Ova vrsta površnosti zavladala je svim odnosima i svim generacijama i malo je onih koji danas odoljevaju ovako uspostavljenim modelima uspešnosti u interpersonalnim odnosima.

Kopiranje medijskih modela svojstveno je kod oba pola, bez obzira da li se radi o heteroseksualnim ili LGBT osobama. Potrošačko društvo kroz agresivan medijski marketing nameće kult seksualizovanog tela, koje je sa druge strane, obećanje sreće, zadovoljstva, ispunjenja smisla i želje. Ikoničnost medijski eksponiranih i etabliranih ličnosti iz sveta “show” biznisa, sporta, mode, filma i estrade, inkorporira se u svakodnevicu kroz komercijalne sadržaje koji reprezentuju ideologiju potrošnje[1].

Da, treba napomenuti, da neretko muškarci koriste tuđe fotografije na svojim profilima, kao i da neretko šalju tuđe fotografije kao mamac za upoznavanje, tako da deo izloženih fotografija ne mora da budu autentični selfiji, već su pre izraz želje tih muškaraca koji koriste tuđe fotografije da tako izgledaju. U tom smislu, manipulacija je jedna od bitnih značajki ovakvih fotografija, ali tu je i još jedna a to je skopofilija, tj. Ljubav prema slikama.

Kao dodatak ovom radu, priložila sam na uvid i čitanje, studiju od 26 strana, sa ilustracijama, o seksualnim reprezentacijama muškaraca i žena na dejting sajtovima, Dejting sajtovi, digitalni patrijarhat i modeli reprezentacije, a koju sam izradila 2014. godine za potrebe seminara na Ženskim studijama, u okviru kursa Feminističko medijska kultura: proizvodnja roda, kada sam počela da se bavim ovim fenomenom seksualne reprezentacije na internetu.

Deo apstrakta ovog rada: Internet, a specifično društvene mreže i unutar njih dejting sajtovi su prostori produkcije, interakcije, intervencije, razmene i distribucije tekstualnih i vizuelnih sadržaja kreiranih ili posredovanih od strane korisnika, dok sama forma ovog tehnološkog prostora društvene interakcije je reprezent kapitalističkih odnosa produkcije i tržišta. U ovoj specifičnoj virutalnoj zajednici korisnici sajtova stupaju u socijalne interakcije, formiraju svoje identitete i konstruišu (rodne) reprezentacije. Otvorenost, izmenjivost i virtualnot ovog prostora omogućava različite strategije i tehnike društvene manipulacije koja reflektuje rodne relacije.

Ključne reči: globalizacija, tržište, potrošačko društvo, pop kulutra, kapitalizam, mediji, rod, identitet, reprezentacija, reklama, digitalni mediji, fotografija, fetiš, skopofilija, seksualizovano telo, prostitucija, digitalni patrijarhat, ekonomija tela, estetizacija.

P.S. Ne treba napomenuti da muškarce koji šalju ovakve slike, nisam nikad želela da upoznam uživo! J

---

[1] Dejting sajtovi, digitalni patrijarhat i modeli reprezentacije, 7 str., Gabriela Vasić

ART MASAZA u javnom prostoru, Mikser festival 2016

Vizuelna umetnica Gabriela Vasić je izvela 10. i 11. juna 2016.god. u okviru Festivala Mikser, u Savamali, performans na ulici “Art.Massage” tokom kojeg je demonstrirala tehnike energo-maserske terapije oblikovanja tela i oslobađanja od stresa i napetosti. Zahvaljujući svojim veštinama u domenu kulture tela, koje je autorka godinama razvijala i samostalno učila, koristeći tehnike terapijske masaže, aukpresuru, relaks, bioenergiju, i jogu, autorka je svoj višedecenijski hobi pretvorila u svoj samostalni posao i danas uspeva da od svog znanja preživlo u ovom vremenu marginalizacije kulture i umetnosti.

Performans Gabriele Vasić, kao gostujući program Mikser festivala, je izvođen u “kavez sceni” u Ulici braće Krsmanovića u trajanju od 8h u kontinuitetu prvog I 4h u kontinuitetu, drugog dana. Cilj ove akcije je osvajanje nove unutrašnje slobode i kontakta sa samim sobom, uz istovremeno uvođenje neumetničke prakse oblikovanja ljudi u polje umetnosti i integracija ličnih iskustava i veština u radu sa ljudima.

Gabriela Vasić tokom performansa, kao i svi ulični artisti, sakupljala je donacije, koje je namenila za sufinansiranje edukativnog programa Umetnički menadžment, koji je bio planiran od 17. juna do 2. jula u Parobrodu.

Gradski sekretarijat za kulturu Beograda podržao je na godišnjem konkursu projekat “Umetnički menadžment” sa 100.000 dinara, ali sredstva u momentu realizacije projekta nisu bila još nisu uplaćena, a od autora se očekivalo da program bude realizovan blagovremeno.

Gabriela Vasić performansom “Art.Massage” (auto)ironizuje položaj i instituciju umetnika – kulturnog preduzetnika u društvu koje marginalizuje kulturu, umetnost, nauku i obrazovanje. U tom smislu, njen performans ima politički karakter i dimenziju društvene kritike. Kroz sistem donacija za umetnički rad i učešće javnosti u sufinansiranju projekata namenjenih poboljšanju profesionalnog položaja mladih umetnika, Gabriela Vasić referiše na problematične javne konkurse državnih institucija kojima se neaužurno i neadekvatno sufinansiraju umetnički ili edukativni projekti, a umetnici prevode na rang projekt menadžera i producenata u kulturi, u kojoj su sami umetnici, iako u prekarnom položaju, investitori u službi javnosti.

Autorka ulažući svoje vreme, nematerijalni rad, znanje, veštine, iskustvo i socijalni kapital, zalaže se za profesionalnost i daje dobar primer prakse javnosti. Samoeksploatacija u koju stavlja sebe kao nezavisnu kulturnu radnicu predstavlja odgovor na neprofesionalizam i neodgovornost javnih institucija  i sistema koji ne vidi kulturu i kulturne delatnike kao resurs, niti rade na razvoju strategije za poboljšanje položaja kulture generalno, ne razvijaju publiku, ni umetničko tržište, minimalno ulažu u kulturnu produkciju, programe za edukacije dece i mladih, nauku, preduzetništvo i budućnost Srbije.

Prema rečima autorke, “Art.massage” je kao forma vizuelnog performansa polje u kojem je moguće registrovati spoljašnju transformaciju osoba koje su dobile tretman, ali i polje intuitivnog prostora interakcije dvoje ljudi, koja je nedeljiva za publiku. Performans je dobio naziv prema tehnici koju je Gabriela Vasić osmislila i upražnjava u funkciji maserskog terapeuta.

Kavez u kojem se izvodi performans je istovremeno poslužio kao i oglasni prostor za preduzetničke aktivnosti u polju neformalne edukacije i masaže koje izvodi Gabriela Vasić.

SHOW GOES ON – RIJALITIZAM

Gabriela Vasić
Samostalna izložba
SHOW GOES ON – RIJALITIZAM
Izložba fotografija i foto instalacija

Galerija BLOK
Jurija Gagarina 221
Radno vreme od 16 do 19h
Izložba je otvorena do 28. juna do 18h

SHOW GOES ON – RIJALITIZAM *
*(rijalitizam – rijaliti + elitizam mase, termin autorke)
Teza: Mediji masovnih komunikacija konstruišu identitetske matrice ponašanja u javnom prostoru.
Kako je individualnost postala performativna, javnost je postala scenična. Ove okolnosti nove društvenosti, omogućene su uplivom medijske kulture u privatnost i svakodnevni život. Osim magazina, filmova, televizije, danas tu su i tabloidi, rijaliti i društvene mreže. Na društvenoj sceni u javnom prostoru, prisutna je reprodukcija medijskih matrica uspešnosti kao oblik kulturnih i bihejvioralnih modela ponašanja, koju nekritički prihvata i oponaša dobar deo “mainstream” populacije. Ovaj projekat je rezime sveopšte estradizacije svakodnevnog.

Performativnost svakodnevnog

Projekat “Show goes on – Rijalitizam”, bavi se fenomenom estradizacije svakodnevog, koja nivo privatnosti dovodi u ravan sa spektaklom, a fizički izgled i peresonalni imidž kolektivizuju u duhu “uspešnosti” i show biznisa koji se plasira putem popularnih medijskih programa. Protagonisti “Rijalitizma” su tzv. VIP Manekeni – muškarci, žene, deca, koji su svesno ili nesvesno komercijalizovali svoje telo i podredili ga medijskim predstavama i neolibaralnim reprezentacijama uspešnosti.

Neoliberalno telo je performativno telo. To je telo koje je integrisalo u svoj nastup logiku želje, stejdža, marketinga. Željeno telo je uspešno telo. Privatnost je pervertovana u telo za javnost, telo za druge, za publiku. Egzibicionizam više nije izopačenost, on je norma. Tehnološki generisana erotska imaginacija je standard. Kozmetika, silikoni, botox, “stage style”, jet set mimikrija! Simulacija statusa uspešnosti je poželjan identitet. Moć je privlačna! Kultura zabave je aktuelan model za identifikaciju savremenih medijskih potoršača. Sceničnost u individualno performativnom ponašanju žena i muškaraca, glad za publikom, zavisnost od online afirmacije koja se ogleda u broju LIKE-ova, statusa, objavljenih fotosa … samo je jedan od vidova nove društvenosti (otuđenost, neurotičnost, rascep stvarne socijalne pozicije i željene pozicije moći, OCD…).

U vremenu u kojem biti slavan je izjednačeno sa biti uspešan, a popularan, tj. medijski prisutan sa finansijski moćan, kada biti VIP (u rijalitiju ili u drugim medijima) je nužnost za opstanak u show biznisu, shvatamo da su društveni mediji i digitalne tehnologije, uz “zastareli” TV, okolnosti koji utiču na ličnu reprezentaciju i ponašanje pojedinica u javnosti, van realnog “stejdža”. “Ako nisi deo estrade, ne postojiš”, to je poruka koju nam danas na nekoliko TV stanica sa nacionalnom frekvencijom šalju televizijski i štampani mediji, urušavajući pri tome bilo kakvu drugu vrednost i TV produkciju koje bi bile konkurencija ovim programima.

Portretisani likovi u ovom projektu Gabriele Vasić nastaju u interval od oko 10 godina tranzicione Srbije, slučajno u mimohodu ili nakon uspostavljanja komunikacije sa “VIP” karakterom koji se reprezentuje u javnom prostoru. Sve figure su zapravo performativni karakteri u rascepu, preuzete uloge i poze iz medijskih matrica poznatih/javnih ličnosti, koje se odigravaju na sceni ulice i javnog prostora, bez obzira da li je poza nameštena ili je već postala deo ličnosti. Rascep nastaje kada se usvajanjem spoljnih, performativnih karakteristika ponašanja uspešnih, osoba nastoji da svoj život učini značajnim a sebe važnom, dok njena socijalna i ekonomska realnost to ne prate i ne podržavaju. Oni su i dalje anonimni. Oponašanje slavnih ili poznatih, ne donosi novac i slavu, osim ako niste slavan komičar, npr. Srđan Jovanović… U tom smislu, VIP manekeni su komični likovi na sceni javnog prostora. Danas mnogi nisu imuni na ovakvu “strategiju uspeha”, a ona je samo dokaz da su mediji masovne potrošnje uspeli da nas ubede da dobra slika prodaje sve, od imidža, do identiteta. Koncepti, ideologija I estetika vođeni logikom elita, reprodukuju kapital, oblikujući svakog u formu potrošača usluga ili proizvoda koje stvaraju elite. I dok ovaj “Show goes on”, u nastavcima na raznim adresama teče, pitam se, da li će privremeni izlazak iz anonimnosti, izmeštanjem u prostor galerije ili na društvene mreže, biti dovoljan da ublaži teskobu anksioznosti koju nosi anonimnost običnih ljudi, portretisanih na fotografijama?

Ključne reči: mediji, konzumerizam, estrada, rijaliti, performativnost, neoliberalizam, nova društvenost, publika, kultura zabave, uspeh, show biznis

Gabriela Vasić

Talent Selection Junior

Identifikacija i aktiviranje umetničkih talenata

Karijerno savetovanje za talentovane srednjoškolce

UK Parobrod: 23 – 27. decembra 18.30 do 21.30h

 

Ako te interesuje vizuelna umetnost i želiš da se profesionalno baviš nekom od umetničkih disciplina i otkriješ koji je tvoj najveći talenat, a želela-o bi da od svoje umetnosti u budućnosti živiš, osmisliš svoj dizajnirani proizvod ili preduzetničku ideju, koju ćeš moći da razvijaš u vršnjačkom timu, kroz stvaralački proces, i da saznaš koji je umetnički profil najbliži tvom senzibilitetu, onda je program Talent Selection, pravi izbor za tebe!

Uz stručnu podršku mentora i karijernih savetnika, informiši se i prepoznaj svoja autentična profesionalna interesovanja! U tom procesu, upoznaćeš sebi slične i biti u prilici da u timu ostvariš svoj pun stvaralački potencijal! Upoznaj principe socijalnog preduzetništva za mlade i stvori ambijent za realizaciju svojih kreativnih ideja, što će te pripremi se za tržište rada u domenu kreativnih industrija u budućnosti.

Plakat je izradila polaznica prošlogodišnjeg kursa za Grafičku kulturu, projekat Umetnički trening 2016.,

Jovana Milovanović, koja je dobila nagradu kursa u vidu stručne prakse u Orange studiju u Beogradu.

Pored mentora programa i voditelja interdisciplinarnih radinica, mr likovnih umetnosti Gabriele Vasić, u projektu učestvuju Nacionalna služba za zapošljavanje i Unija srednjoškolaca Srbije, koje su partneri u realizaciji projekta, a svojim kapacitetima doprinose realizaciji programa, u izradi intervjua i anketa za karijerno savetovanje, informisanju mladih i realizaciji predavanja.

Program je namenjen učenicima završnih godina srednjih umetničkih škola koji se spremaju za umetničke škole i fakultete za umetničke odseke: modni dizajn, tekstil, enterijer, arhitektura, keramika, vajarstvo, slikarstvo, grafički dizajn, animacija, ilustracija, fotografija …

Način prijave:

Prijava treba da sadrži podatke: Ime, prezime, godište, škola, smer, kontakt telefon kandidata.

Kandidati prilažu 10 svojih radova u jpg formatu – crteže, slike, skulpture, dizajnerska rešenja, ilustracije, grafički, modni ili produkt dizajn, rešenja za nameštaj i enterijer, fotografije.

Nakon selekcije kandidata, odabranim kandidatima biće poslat uvodni upitnik za identifikaciju talenata i interesovanja.

 

Sve prijave poslati na e-mail umetnicki.trening@gmail.com, do 20. decembra 2016.

 

Projekat je podržan od Sekretarijata za kulturu Beograda.

http://www.arts-design.info

 

Program TALENT SELECTION /Junior PORTFOLIO je deo godišnjeg projekta UMETNIČKI TRENING 2016 koji nosi naziv „Umetnička karijera“.  UMETNIČKI TRENING  je interdisciplnarni i inovativni program neformalnog obrazovanja i profesionalne saradnje u domenu vizuelnih umetnosti i kreativnog sektora, a doprinosi razvoju umetničkih talenata, karijere umetnika, širenju umetničke publike, kao i uspostavljanju međusektorskih partnerstava, kroz stručnu praksu i edukaciju mladih, umetnički marketing i brending i medijsku kulturu. Program edukacije različitih mladih talenata se sprovodi kroz forme seminara i kurseva, kustoska vođenja, stručna predavanja, radionice  diskusije, video i slajd projekcije, konsultacije. Predavanja izvode umetnici i gostujući predavači koji su eminentni stručnjaci u oblasti dizajna, vizuelnih umetnosti i kulturnog menadžmenta.

Autor projekta: Gabriela Vasić, mr likovnih umetnosti, nezavisni edukator i kustos

 

Kako sam postala edukator mladih umetnika

Kao dugogodišnji vizuelni umetnik u statusu samostalnog umetnika, član ULUS-a i još nekoliko umetničkih udruženja, bavila sam se edukacijom dece i omladine, u saradnji sa nekoliko najznačajnijih kulturnih ustanova u Beogradu, još od 1993. godine. ili samostalno od 1996. god. U jednom periodu sam uspešno vodila školu”Linija”, za pripremu mladih talenata koji su želeli da upišu umetničke škole i fakultete, koju sam sama pokrenula. Neki od mojih polaznika su neki danas poznati mladi umetnici i hvale se time da sve što su naučili o crtanju, slikanju i likovnom mišljenju, mogu da zahvale meni. Imala sam uspeha da kod nekog ko nikad nije pre toga se bavio crtanjem i slikanjem, razvijem strast i veštine crtanja i slikanja i da ih za kratko vreme osposobim da se upišu željeni umetnički fakultet. Postoji moja bivša studentkinja, Branka Tintor, koja je bukvalno u jednom danu procrtala i doživela revoluciju, kao retko ko. Prošla je za jedan dan ono što mnogi ne iskuse mesecima ili godinama. Danas je Branka konzervator u Christi-ju u New York-u. Takođe, bilo je i onih koji su se godinama pre nego što su mene upoznali išli na pripreme kod nekih drugih profesora i nisu imali uspeha na prijemnom. Neki od njih su se spremali za smer koji ne odgovara njihovom senzibilitetu, ili nisu dobili adekvatnu stručnu podršku, informacije i znanje koje bi primenili na prijemnom ispitu. Jedna devojka je želela da upiše scenografiju a njeni crteži nisu ni približno ukazivali na osećaj za trodimenzionalni prostor. Dobila je savet da upiše tekstil i onda smo pripreme usmerili ka tome i nakon tri meseca je upisala Fakultet primenjenih umetnosti, odsek tekstil. Jedna danas uspešna i poznata mlada umetnica, Marina Marković, došla je iz Škole za dizajn i imala je tipično “dizanerski” crtež a htela je da upiše slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti i bezuspešno pokušavala dve, tri godine pre toga. Za nekoliko meseci priprema kod mene, njen crtež je bio sve manje dizajnerski a sve više likovnjački. Iste godine je upisala slikarstvo na FLU! Bilo je tu raznih slučajeva. Za mene je to jedan divan period i iskustvo. Imala sam i iskustvo predavača u okviru privatne Akademije lepih umetnosti ali sam to ubrzo napustila jer ta ustanova u tom momentu nije odgovarala mojih profesionalnim kriterijumima. Čak sam dobila i kritike zašto dajem domaće zadatke studentima. Plan i program koji je bio dogovoren sa tadašnjim profesorom, nije se poštovao i studentima je bilo povlađivano i dozvoljavano sve. Valjda je dekan smatrao da je bitno da studenti budu uljuljkani, kad su već platili školarinu, a ne mora baš nešto posebno ni da nauče!?

Zvanična video reklama za projekat Umetnički trenbing 2015. koju su mladi od 14 do 19. god, kao polaznici kursa Medijska radionica letos napravili u saradnji sa umetnicima:

Elem, kao neko ko je prvo bio voditelj kreativnih radionica za decu od 3 do 7 god, u okviru programa Školigrice, pri Centru za kulturu Stari grad, pa voditelj raznih drugih interdisciplinarnih radionica, stekla sam razne veštine, fleksibilnost, kreativno mišljenje i brzinu u osmišljavanju i vođenju interaktivnih programa i verujem da je to iskustvo obojilo i moju kasniju participativnu umetničku praksu. Takođe razvila sam veštine umetničke metodologije i pedagogije, koje danas primenjujem u radu sa mladim umetnicima u okviru programa neformalne edukacije UMETNIČKI TRENING koji organizujem, sada kao gostujući program u Ustanovi kulture Parobrod, koja je pravni naslednik nekadašnjeg Centra za kulturu Stari grad. Programi koje sam razvila u poslednjih nekoliko godina, imaju dve grane i tiču se hobi i profesionalne edukacije. Kao hobi programe vodim kurseve koji su poznatiji pod nazivom Kreativan dizajn, koji su kreirani u duhu DIY filozofije, redizajna i reciklaže (recycle and upcycle) i oni su namenjeni mladima od 14 do 19 god. Za skoro sve projekte za mlade dobijam podršku Grada Beograda za realizaciju ovih programa koji se odvijaju u toku letnjeg i zimskog raspusta i koji besplatni su za mlade. Drugi hobi programi koje sam dizajnirala su bili namenjeni ostalim grupama građana koje zanima dekorativna umetnost i oni su komercijalnog karaktera s tim da sam ohrabrivala decu  od 7 do 13 god. da uz roditelje ili bake dođu i besplatno dobiju edukaciju. To sam zvala “Krativno druženje!”. To su bili programi za izradu nakita, dekupaž, stari zanati i sl. Oni su proistekli iz programa Kreativan dizajn i odvijali su se u okviru programa KODSTUDIO. Danas sam fokusirana na programe podrške mladim umetnicima, onima koji već studiraju, ili su završili studije umetnosti, ili pak, bez zvaničnog obrazovanja žele da se profesionalno bave vizuelnim umetnostima i da se intergrišu na tržište rada i umetničko tržište, samozaposle se i žive od svog umetničkog rada.

arhifska fotografija sa kursa Modnog dizajna 2013.

Budući da sam bila u prilici da radim i kao likovni urednik i kustos, prvo pri Centru za kulturu Grocka, pa u okviru Galerije ALT koju sam sama pokrenula, kao poseban program Udruženja građana KOD, čiji sam osnivač i Direktor od 2006,. organizovala sam godišnje i specijalne konkurse za galerijske programe koje sam vodila. Do sada sam realizovala preko 40 samostalnih izložbi mladih umetnika, preko 40 izložbi dizajna i rukotvorina i na desetine grupnih izložbi vizuelne umetnosti. Do mene su dospevale umetničke prijave, biografije, umetničke izjave i portfolio sa radovima. Mogu da kažem da je ovo iskustvo za mene vrlo značajno jer sam i sama uvidela neke svoje nedostatke, ali sam zahvaljujući tome usmerila svoju energiju ka usavršavanju sopstvene umetničke reprezentacije. U tome mi je dosta pomoglo i iskustvo na konkursima kao umetnik, a pre svega iskustvo kustosa i nekog ko je bio u susretu sa umetnicima i pisao likovne kritike za umetnike čije sam izložbe organizovala i kurirala. Većinom ta umetnička reprezentacija nije bila profesionalna, mnogi su bili odbijeni i nisu dobili izložbu, iako je njihov umetnički rad imao potencijal. Čak sam osmišljavala program gde bi učestvovalo dvoje ili više autora, da bi oni stekli iskustvo izlaganja. Gledala sam šta je najbolje iz njihove produkcije. Moji konkursi su za razliku od ostalih po javnim institucijama, uvek bili tematski. Posle nekog vremena, odlučila da formiram program podrške mladim umetnicima koji žele da uspeju u umetničkoj karijeri i da uspešno plasiraju svoj umetnički rad ili proizvod, jer sam uvidela sam simptome i nedostatke zvaničnog školovanja na umetničkim školama i fakultetima. U krajnjoj liniji, retko ko ko je zaposlen na nekoj zvaničnoj umetničkoj visokoškolskoj ustanovi, u mogućnosti je da obuči mlade umetnike za sve ono što ih čeka kad završe školovanje. Programi koji su uvedeni za potrebe umetničkog marketinga su retki i ne prate aktuelne trendove u društvenim medijima, koji se stalno menjaju. Zahvaljujući svojoj dodatnoj edukaciji koju sam prošla na raznim kursevima koji su se organizovali za predstavnike civilnog društva, kreirala sam platformu za profesionalnu podršku mladim umetnicima pri samozapošljavanju kao stručnjaka u oblasti vizuelnih umetnosti, Umetnički trening. I sama kao umetnik, neko vreme sam imala problema da shvatim kako funkcioniše umetnički sistem i šta je sve potrebno da bi se uspešno apliciralo na javnim konkrsima i da bi se dobila podrška za samostalnu izložbu. Svest o permanentnom obrazovanju, naročito u doba novih tehnologija i društvenih mreža, jako je bitna kao i da pratite savremene trendove u svim oblastima vizuelne kulture i menadžmenta. Obuku iz marketinga nisam nikad imala i mogu reći da i dan danas sama učim, uz nove aplikacije i razne alate do kojih dođem, sakupljajući znanja po internet portalima. Ali deo iskustva koji sam interisala i u svoj lični umetnički PR, dolazi iz domena pisanja likovnih kritika za druge umetnike. Ako želite da budete uspešni kao umetnik ili dizajner, nije dovoljno da imate diplomu nekog zvaničnog umetničkog fakulteta. To je tek početak! Na fakultetu vas ne uče šta je to umetnički PR, marketing za umetnika i brendiranje. A projektni marketing je nešto bez čega ne možete da da dobijete samostalnu izložbu niti sredstva za njenu produkciju. Ne uče vas ni kako da predstavite ni da artikulišete svoj umetnički rad. Prosto, ni nemate od koga da to naučite, jer većinom svi ti profesori dolaze iz jednog drugog vremena, vremena pre društvenih mreža i novih tehnologija. Sve to morate sami, uz dodatno, neformalno obrazovanje. Drugi nedostatak zvaničnih umetničkih škola visokog obrazovanja je to što se ne razvija odnos prema sopstvenoj umetničkoj produkciji i praksi. Osim što se ne neguje kritičko mišljenje, ne razvija se ni svest o kontekstu u kojem se stvara delo savremene umetnosti, jer su umetničko obrazovanje koncipirano kao zanatsko tehničko obrazovanje, u okviru koga nema mnogo prostora za promišljanje i verbalno ili tekstualno artikulisanje umetničke prakse. Danas je umetnička izjava ili “stejtment” nešto što je nezaobilazan atribut umetničkog dela i umetnikovog marketinga. Mnogi umetnici u našoj sredini nikad ni ne dođu do toga šta je to što je suština njihovog stvaralaštva, a još ređe da to artikulišu na autentičan i komunikativan način. To su neke od veština reprezentacije koje se uče i razvijaju u toku kurseva na Umetničkom treningu.

Danas program Umetnički trening 2015 nudi dopunu zvaničnom umetničkom obrazovanju u Srbiji, kroz specijalističke kurseve profesionalnog usavršavanja i obuke za sve mlade od 17 do 30 godina koji žele da imaju uspešnu umetničku karijeru! Kome je program namenjen, i kako da Pronađete svoje mesto u svetu umetnosti,možete saznati ovde! Kako da se prijavite na konkurs, pogledajte ovde!! Da saznate zašto je važno da upišete jedan od željenih kurseva, pročitajte na ovom linku!

Zvaničan sajt za neformalnu edukaciju i projekat UMETNIČKI TRENING 2015 je www.artedu.info

Sve koje interesuje moje umetničko stvaralaštvo, mogu da pogledaju moj sajt!

Sve koje zanima da pročitaju više o umetničkim kritikama koje sam radila i o čemu pišem u slobodno vreme, mogu da pogledaju ovde:

https://galleryalt.wordpress.com

https://recooking.wordpress.com

https://onlinebambi.wordpress.com

Sve koji podržavaju moj rad i stvaralaštvo mladih, molim da podele ovaj post!  Vidimo se uskoro na kursevima Modni dizajn, Grafička kultura, Vizuelna umetnost, Medijska pismenost! HVALA

HOME YOGA – 2000 sati neplaćenog nevidljivog ženskog rada godišnje

Projekat “HOME YOGA – 2000 sati neplaćenog nevidljivog ženskog rada godišnje”

je forma autobiografske foto priče u feminističkom ključu, koju čini serijal od desetak fotografija kojima se reprezentuje „nevidljiv ženski posao“ i utvrđuje  tradicionalna rodna ulogu koju zauzima žena u savremenom patrijarhalnom srpskom društvu. Karikirajući poze u čišćenju svog doma i poigravajući se sa yoga stavovima tela, ironiziram nametnute kulturne obrasce patrijarhata i društvene uloge, u kojima se od žene očekuje da bude uvek okretna, hitra  i u „top“ formi domaćica. Uvodeći u priču o kućnim poslovima temu „yoga-e“ i „meditacije“, kao popularne duhovne prakse „new age-a“, ironiziram i ličnu poziciju, kao srpske domaćice – intelektualke. Forma dobrovoljno prihvaćenih trikova kapitalizma (yoga- telesna forma-relax), pozicionira fizički rad žena u kući kao nematerijalnu robu (vrednost) za reprodukciju utvrđenih patrijarhalnih obrazaca muške dominacije i ženske subordinacije. Biti „fit“ znači komodifikovati svoje telo za kapitalistički obrt u kojem nema mesta za modernističke emancipatorske prakse, podelu kućnih poslova i obaveza, ravnopravnost u društvenim ulogama.

Objašnjenje u ciframa:

Neplaćen nevidljivi ženski rad, ukoliko ste „pedantna“ domaćica obuhvata u proseku:

1h za nabavku hrane

1h za pranje sudova

2.5 h za spremanje 3 obroka

1.5 h za veš-pranje-prostiranje-slaganje + ekstra sate za peglanje

1h čišćenje kuće, brisanje prašine, pranje podova

U proseku 7h dnevno x 365 = 2555 h, ako se tu oduzme vreme za čišćenje kuće koje se ne radi svakodnevno, već npr. 2 puta sedmično, dobija se cifra od 2298 h rada u toku godine! I naravno, ako to ne radite vi, nego neko umesto vas, vaša majka, žena ili sestra, uštedeli ste bar 250 din. x 2298 h = 574.500 din. (4952.5 EUR), mada cena žena koje pomažu u održavanju domaćinstva, na crno ili preko agencija koje upošljavaju žene za pomoć u kući, ide i do 350 din., onda je vaša ušteda uvećana na 804.300 din. ili 6933 EUR godišnje!!!

Rad je predstavljen na Festivalu “Samo ljubav”, Zepter Expo, mart 2014.